Kako se pere istorija

Kakva je veza između Hitlera i Haškog tribunala, između nacističkog novog poretka i današnje nove Evrope? Ljubitelji Haškog tribunala i evrofanatici rekli bi da je to zlobna i nategnuto tendenciozna teza. Slažem se, to je moguće samo u mašti antihaških lobista, ali dva britanska novinara, Sajmon Dansten i čuveni Džerard Vilijams, u svojoj knjizi „Sivi vuk” dokazuju da se Adolf Hitler nije ubio 30. aprila 1945. godine u bunkeru u Berlinu već da je pobegao u Argentinu, gde je lagodno i srećno živeo sve do 1962. godine i čak izrodio i potomstvo. Priznajem, kada sam čuo za tu knjigu slatko sam se nasmejao, britanske kolege našle su pravi način da zarade dobru lovu, Hitler je očito i danas hit tema, od starog mjuzikla „Adolf Hitler superstar” do ove najnovije knjige o fireru. No, kada sam je pročitao više se i nisam smejao. To je prikaz savršene organizacije Trećeg rajha, nacističke države u kojoj plate vojnika, oficira, profesora, učitelja, lekara, novinara nisu kasnile nijedan dan, čak ni u aprilu 1945. godine. Države, u kojoj je proizvodnja tenkova, aviona i podmornica bila veća 1944. nego 1941. To je prikaz tajnih nacističkih operacija kako nastaviti život i posle izgubljenog rata, frapantni podaci i dokumenti. Autori knjige „Sivi vuk” tvrde da je general Dvajt Ajzenhauer 12. oktobra 1945. izjavio za Asošijeted pres: „Postoje sve pretpostavke da je Hitler mrtav, ali nema ni najmanjeg dokaza za njegovu smrt”. Sovjetski maršal Georgij Žukov rekao je 6. avgusta 1945: „Nismo pronašli leš koji bi mogao biti Hitlerov”. Staljin je 17. jula 1945. na Potsdamskoj konferenciji insistirao da je Hitler pobegao, „verovatno u Španiju, ili u Argentinu”. Čiji su onda bili ugljenisani leševi, koje su sovjetski vojnici pronašli pored bunkera u Berlinu? Autori „Sivog vuka” kažu da su to bili leševi dvojnika Hitlera i Eve Braun.

Kada sam u maju 1991. u Moskvi za „Politiku” intervjuisao šefa KGB-a, sovjetskog generala armije Vladimira Krjučkova, a bio je to jedini intervju koji je ikada dao neki šef KGB-a, zamolio sam ga da mi njegovi službenici pokažu ostatke lobanje Adolfa Hitlera. Govorilo se da su ostaci te lobanje u vlasništvu KGB-a. General se samo nasmejao mojoj molbi. Posle sam saznao da je taj fragment Hitlerove lobanje podvrgnut analizama DNK i da pripada nekoj ženi mlađoj od 40 godina, i to ne Evi Braun. Misterija, ili velika prevara? Logično je onda i pitanje, ako su to sve znali Amerikanci i Britanci zašto im je bila potrebna službena verzija o Hitlerovom samoubistvu u bunkeru? Da bi se dopustilo novoj Nemačkoj da nikne iz pepela stare, kažu pisci ove knjige. I upravo tu pristalice antihaškog lobija kod nas zlobno i tendenciozno pronalaze određenu logiku, logiku najnovijih odluka iz Haškog tribunala. Moguće je da se istorija prekraja i pere na razne načine? Malo dvojnici, malo tribunali!

No, pustimo lobanje i Hitlera u Argentini. Tamo je navodno umro od infarkta 1962. godine, verovatno u trenutku kada je čuo da je maršal Tito postao lider nesvrstanih. Ne zadirući u jedno od opštih mesta federalističkog diskursa, čini mi se da današnji projekat nove ujedinjene i integrisane Evrope, zapravo, i nije plod liberalne misli, već totalitarnih ideologija, nacizma i fašizma, i njihovih raznih varijanti. Možete to shvatiti kao običnu provokaciju, pamflet koji će izazvati gnev fanatika evropske ideje, ali apostoli evropske ideje bili su Hitler i Musolini. Počnimo od nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa.

„Tehnologija transporta i telekomunikacija smanjuje razdaljine između naroda i to će neminovno dovesti do evropske integracije”, govorio je Gebels 1940. dodavši: „vi ste postali članovi jednog velikog rajha koji se sprema da reorganizuje Evropu, da poruši sve granice u njoj koje još razdvajaju evropske narode i omogući im da žive lakše i zajedno”. Obraćajući se jednom skupu nacističke stranke u Nirnbergu 1937. Hitler je doslovno rekao: „Nas više interesuje Evropa od bilo koje države, naš narod, naša kultura, naša ekonomija razvile su se i mogu da nastave sa razvojem samo u jednom širem evropskom kontekstu, i mi želimo evropsku porodicu naroda”. Međutim, najartikulisanija nacistička misao povodom ovog pitanja pojaviće se 1938. na velikoj konferenciji u Berlinu na temu „Europaische Winrtschaftsgemeinschaft”, ili doslovno „Evropska ekonomska zajednica”. Ministar ekonomije Trećeg rajha Valter Funk je podvukao tada „da je došlo vreme za ekonomsku integraciju Evrope, da je došao i kraj nacionalnim valutama i da će rajhsmarka biti valuta te integrisane Evrope”.

Musolinijev ministar finansija od 1922. do 1925. Alberto de Stefani napisao je 1941: „Nacije ne mogu biti čvrsta osnova za projekat nove integrisane Evrope i zbog svoje raznolikosti i tradicionalne nepomirljivosti. Evropska unija neće biti podložna tim oscilacijama”. Direktor i glavni urednik lista „Ćivilta fašista”, Kamilo Pelici piše 1941: „Jedna nova zajednička Evropa, od Atlantika do Urala jeste naš cilj. To je misija koja nam predstoji, mi Italijani, Nemci i svi evropski narodi moramo to uskoro i da ostvarimo. To će biti jedna nova Evropa za nova epohalna nadahnuća”.

Priznajem, pročitavši sve to i ja sam nadahnut...