Zmiju gladi - ispod nje se vadi

U poslednjem tekstu izrazio sam nadu kako bi presude Gotovini i Markaču, uz onu Haradinaju, koja je pristigla u međuvremenu, mogle imati otrežnjujući efekat po srpsko društvo. Mislim da je efekta zaista bilo, ali ponovo mnogo više među običnim građanima nego među političarima i kod „elite”. Ljudi su bili zaista iskreno konsternirani, ali je vlast reagovala po principu „ko to može, ko to smije, rastavit nas od unije”.

Drugim rečima, haške presude su, naravno, svi jednodušno osudili – a onda mirno nastavili, pa čak i intenzivirali svoj „evropski put”, kao da se ništa bitno nije dogodilo. I svi su se maksimalno potrudili da naglase kako takva presuda nipošto ne bi smela uticati na naše „evropsko opredeljenje”. A ni nagrada nije izostala. Upravo dok pišem ove redove ministri spoljnih poslova EU orvelijanski „ohrabruju hrabre poteze srpskih vlasti”, pozdravljaju „napredak u odnosima sa Prištinom” i raspravljaju o tome kako da sa što manjom „šargarepom” nagrade i uslove buduće i što veće srpske ustupke.

Ono što je u svemu ovome pomalo neočekivano jeste to da je šampion ovog najnovijeg procesa srpske EU-forije postao Ivica Dačić. Naime, stiče se utisak da je premijer, suočen sa perspektivom brzog rušenja vlade kojim mu neprestano i otvoreno prete „prvi potpredsednik” i njegova stranka, naglo krenuo da se predstavlja zapadnim partnerima kao „još kooperativniji” od inače više nego kooperativnog Vučića, sa kalkulacijom da će na taj način najbolje sačuvati vladu i svoju poziciju u njoj. Jer ko bi na Zapadu (Istok još ili neće ili ne ume da se meša na taj način) dozvolio rušenje vlade koja upravo preduzima ovako „hrabre korake” u odnosima sa Prištinom i ne obazirući se na cenu, interes i obraz srlja u evrointegrativno bespuće? Zato je Dačić preko noći prestao sa svojim periodičnim verbalnim „patriotskim ispadima” (zbog kojih je dobijao povremene „packe” iz Brisela i zapadnih ambasada) i sa efektom čoveka zaglavljenog u živom blatu koji grozničavo kopa i rukama i nogama u nadi da će se nekako dočepati čvrstog tla – a zapravo se sve više i sve dublje ukopava – krenuo u susret Tačiju i Eštonovoj.

Pretpostavljam da se Dačić nada da će na ovaj način uspeti da sačuva vladu za ceo mandat, ili makar dovoljno dugo, a da bi u međuvremenu, ako bude sreće, njegov agilni „do-predsednik” i dominantni koalicioni partner možda negde mogao slomiti politički vrat. Koliko će se Dačiću ta kalkulacija isplatiti ostaje da se vidi. Ali nema nikakve dileme oko toga koliko ova situacija, čak i ako nije direktno osmišljena u njihovim političkim laboratorijama, savršeno odgovara Briselu, Berlinu i Vašingtonu. Uostalom, ko bi do pre samo nekoliko godina mogao pretpostaviti kako će se Miloševićevi i Šešeljevi politički učenici, takmičiti međusobno u revnosti i privrženosti evrointegracijama?! A u rezervi čeka novi-stari DS, koji – pogotovo nakon Tadićevog rukovanja sa Tačijem i Stefanovićevih pregovora sa Kuperom i Editom Tahiri – teško da može i hoće da im povodom tog pitanja bude velika opozicija. I još, povrh svega, tu je i LDP koji doživljava paradoksalnu sudbinu sličnu nekadašnjim crnogorskim liberalima Slavka Perovića u trenutku kada je Đukanović preuzeo njihovu „suverenističku” priču – da mu se stranka topi i osipa, u istom času dok njegova („kosovska”) politika postaje manje-više opšteprihvaćena i od vlasti i od najvećeg dela opozicije.

Sve su ređi oni koji za vlast pokušavaju da nađu opravdanje pozivanjem na staru narodnu mudrost koja veli: „Zmiju gladi – ispod nje se vadi”. Odnosno da sve dosadašnje ustupke i popuštanja tretiraju samo kao „taktiziranje” dok se ne „poprave okolnosti” i pripremi program opštenacionalne obnove. Tom principu se nema mnogo šta zameriti. (Uostalom, knjaz Miloš je na njemu u velikoj meri sazdao temelje moderne srpske državnosti.) Ali nevolja je što se u postupcima aktuelne vlasti za sada vidi samo „glađenje”, ali ne i konkretni potezi koji bi u nekoj perspektivi,  eventualno, do „vađenja” i nacionalne obnove mogli da dovedu. Naprotiv.   

No, nasuprot rastućoj skepsi na „patriotskoj” stani, vlast razumevanje i podršku za svoju kosovsku politiku sve više dobija na „mondijalističkom” i evroatlantskom delu srpskog političkog spektra i u drugosrbijanskoj intelektualnoj javnosti. Izgleda da je Teofil Pančić sve usamljeniji u svom krstaškom i „kulturološkom” ratu protiv „novih”. Neki se, poput Svetislava Basare ili E-novina odavno i otvoreno preporučuju „gospodaru Vučiću” (a i za Dačića se nađe neka reč hvale), dok perjanice drugosrbijanskog establišmenta poput Žarka Koraća i Vesne Pešić nešto uzdržanije konstatuju određene „pozitivne korake”. Najdalje je ipak otišao doskorašnji član predsedništva LDP-a Nenad Prokić koji otvoreno kaže da „građanska Srbija treba da podrži vladu SNS-a i SPS-a”.

Kraj se ne nazire ali se sa sigurnošću može reći da svakako neće biti „hepi enda”.

Đorđe Vukadinović*

*glavni urednik Nove srpske političke misli