Dubina vere

U Americi postoji grupa hrišćanskih vernika koji se zovu „rukovaoci zmijama”. Oni su deo šire Pentakostičke crkve i predstavljaju mali deo ove crkve, ali su dosta poznati, pogotovo u državama Kentaki i Vest Virdžinija. Oni „rukuju” zmijama da bi pokazali svoju potpunu i slepu veru u Boga. U Srbiji postoji jedna slična grupa vernika, ali njihov bog i raj je Evropska unija. Oni takođe da bi dokazali svoju potpunu i iskrenu veru, rukuju ,,Zmijom”. U nekim pravoslavnim crkvama, pogotovo u Ruskoj, postoje takozvane budale za Hrista. Grupa monaha, takozvanih staraca, koji svoju veru pokazuju tako što svoju sujetu potpuno rasture, ne osvrćući se na društvene norme, u potpunosti su spremni da se ponize i da budu viđeni kao budale. U Srbiji možemo slobodno da kažemo da postoji grupa vernika u EU koji su isto tako spremni da ponize sami sebe (a i sve ostale građane Srbije) da bi dokazali svoju veru.

Znam da je većina srpskih političara i državnih lidera daleko od iskrenih vernika; niti iskreno veruju u Gospoda Boga, niti iskreno veruju u svog novog Boga; ali ipak, kao kod najfantastičnijih vernika, oni emotivno i potpuno prihvataju da se jedini spas nalazi u slepom prihvatanju cele ponuđene religiozne doktrine, te da je stalno dokazivanje toga jedina ,,prava” vera. A da su sve ostale vere (u Boga, u pravdu, u zakon, u državu i u naciju) lažne i nepotrebne jer su nemoćne pred silom ove ,,nove vere”. Srpski političari stalno koriste retoriku religije kad objašnjavaju svoju politiku prema Kosovu i Metohiji i u odnosima sa Briselom. Isto tako, oni su izgradili i klasične simbole religije – od ,,oltara”, to jest pregovaračkog stola (gde se prilažu žrtve), pa do ,,svetih” inicijativa Borka Stefanovića koje su obavezujuće. I kao takve, veća su svetinja od međunarodnog prava, Rezolucije 1244, teritorijalnog integriteta i suvereniteta države. Pa i od samog Ustava.

Oni su uvereni, i sada žele da sve građane Srbije uvere u to, da se jedini put do ,,spasenja” nalazi u Briselu. Prethodna vlast, koju je predvodio predsednik Tadić, tvrdila je da tome putu nema alternative, dok pojedini članovi sadašnje vlasti tvrde da bez EU nema ni života. Ali i uz ove dramatične tvrdnje ipak nisu uvereni da će građane Srbije ubediti da je ovo stvarno jedini i pravi put do spasenja i da drugog izbora nema.

Ne može se protiv Božje volje, i zato se sve mora predstavljati kao deo Božje volje. Naravno da oni ne mogu nikako da utiču na Boga, oni samo mogu da nam tumače njegovu volju i da pomognu u izgradnji nove realnosti koja je predviđena u toj volji. Tako su Tadić i njegova vlast pomogli da se Rezolucija 1244 ostavi po strani a da na njeno mesto dospe ,,istorijski” sporazum o šest tačaka koji je dozvolio ulazak Euleksa na Kosovo. Isto tako su prihvatili sve što je traženo u pregovorima u Briselu koje bi sada da odbaci sporazum o šest tačaka i da uvede novi pravni okvir, koje bi da učvrsti nezavisnost Kosova. A sada vlast Dačića i Nikolića završava posao jer primenjuju sve što je prethodno dogovoreno i što će kroz nastavak pregovora da omogući i preostalim članicama EU, koje ne priznaju nezavisnost Kosova, da konačno to urade uz objašnjenje da Srbija to prihvata (prihvatanje je dovoljno, jer implicitno znači priznanje). Ovako se gradi Božja volja, kroz aktivnu saradnju i sa odlukama koje se temelje na uverenju da je ovo jedini ,,put do spasenja”.

Da bi nastavili tim putem, oni prvo moraju da se odreknu, ne samo dela svoje države i svojih građana nego se moraju podsmevati sopstvenim institucijama, zakonima, pa i Ustavu. Jer na kraju krajeva, šta znači Ustav ako najviši zvaničnici tvrde da je jedina njegova vrednost u tome što može da se greje pod pazuhom za vreme šetnje po Kosovu.

Problem za srpske političare, kao velike EU ,,vernike”, jeste u tome što za sve ovo što rade, oni bivaju bedno nagrađeni. Umesto spasenja, koje toliko priželjkuju, dobiće ,,datum”, a taj datum je početak brojanja dana dok se ne dobije drugi datum, i tako u nedogled. Biće potrebno još dugo prinositi ,,žrtve” na oltar u Brisel i biće potrebno još rukovati raznim ,,zmijama”. Novi kandidat za rukovanje nedavno je stigao sa skoro ,,opranim” rukama iz Haga. Sad ostaje da vidimo ko će od srpskih političara prvi da stigne do njega da dokaže dubinu svoje vere.