Kosovski dani sestrinstva Svete Petke

Leposavić – Na brdu Gradac, u selu Ulije iznad varoši Leposavić, nalazi se manastir Sveta Petka, prvi ženski manastir koji je oživeo nakon rata i dolaska vojnih i civilnih snaga u pokrajinu. Do njega se može stići u svako doba dana i noći sa jedne od tri strane iz Leposavića.

Makadamskim putem, u smiraj dana, stižemo pred manastir, pred novosagrađene konake u vizantijskom stilu na 560 metara nadmorske visine. Puca pogled na vrhove Kopaonika, na zaseoke podno Rogozne. Lepo uređeno dvorište popločano, pod samim brdom gde se nalazi i crkva svete Petke.

Čudotvorna ikona iz Crne Reke

Ne postoje precizni, pisani podaci o nastanku crkve koja je doskora bila parohijska crkva opštine Leposavić. Pretpostavlja se da temelji datiraju iz srednjeg veka, a posvećena je raspeću Hristovom, u narodu poznatom kao Veliki petak. U vreme episkopovanja, priča igumanija manastira mati Zlata, tadašnjeg episkopa raško-prizrenske eparhije, patrijarha Pavla crkva je blagoslovena da praznuje svetu Petku Paraskevu. Obnovljena je i sazidana 1935. godine na temeljima stare crkve a unutrašnje mere su sedam metara sa nešto više od tri metra. Na južnom zidu su očuvane tri a na severnom dva reda kamenih tesanika. Sačuvan je i zid apside u visini od nešto više od pola metra do metar i po, a u vreme Drugog svetskog rata na crkvištu su Nemci i Rusi belogardejci načinili bunker kako bi osmatrali prugu i naselje.

Prijatna i smirena igumanija manastira, mati Zlata, svoje monaške dane u Ulijama, u manastiru svete Petke, započela je s kraja lanjske godine gde je došla iz manastira Gračanica u kojem se i zamonašila pre nešto više od sedam godina.

– Ideja o oživljavanju sestrinstva potekla je od arhijereja – prvojerarha eparhije raško-prizrenske gospodina Artemija. Izgradnja konaka je počela na Pokrov Presvete Bogorodice, 14. oktobra 2005. godine, a manastir je useljen na Svetu Paraskevu Ikonijsku prošle godine dolaskom sestrinstva. Malo nas je ovde, ali verujem u Boga, steći će se uslovi za normalan monaški život. Treba da se opreme monaške prostorije, ćelije, ikonopisačke radionice, krojačke, stomatološka ordinacija – priča mati Zlata koja je, kako kaže, s verom u Boga i uz pomoć ljudi dobre volje uspela da ovaj manastir zaživi i da primi vernike i sve ljude koji ovamo dolaze da u crkvi nađu mir i da se pomole čudotvornim moćima ikone svete Petke koju su monasi iz Crne reke darivali sestrinstvu.

Priča igumanija da čudotvorna ikona potiče iz Grčke, sa mesta gde je potekla lekovita voda a zahvaljujući Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika restaurirana je i osvežena.

– Imamo pomoć države, Republičkog ministarstva vera, Koordinacionog centra i svih a pomogli su svi oni kojima sam se obratila. Neštedimice manastir pomažu fakulteti Prištinskog univerziteta i Viša škola u Leposaviću, firme iz opštine Leposavić, građani, a javljaju nam se i ljudi iz Srbije kako bi pomogli da sestrinstvo manastira bude brojnije. Vodu su nam, na ovoj visini, doveli zaposleni iz Javnog komunalnog preduzeća "23. novembar" iz Leposavića jer smo više od dva meseca bili bez vode. Zahvaljujući komšiluku u po dana i noći balonima smo donosili vodu, a i sada nam prve komšije nude zemljište za plastenik. Pre neki dan završene su i dve česme, dar ljudi zaposlenih u opštinskoj upravi. Ipak ovde još mnogo šta fali. Manastirski konak je, spolja gledano, završen, funkcionalan je, ali treba još dosta para da se on opremi. U planu je da počne da radi i stomatološka ordinacija, a imamo obećanje Koordinacionog centra da će nam opremiti ordinaciju i dopremiti stomatološki materijal, kazuje igumanija manastira, inače diplomirani stomatolog.

Vrata ordinacije, napominje, biće otvorena za sve.

Dok palimo sveće u dvorištu manastira ne otimamo se utisku da u manastirskoj crkvi nema ikona, crkvenih sasuda... Dolazi ovde narod na bogosluženje a svake subote na svetu liturgiju. Svakodnevno se ovde čuju manastirska zvona – na jutarnjem i večernjem bogosluženju.

Hrana za šarplaninca Ernija

Ovih dana obećana je i izgradnja zida oko manastirskog kompleksa okruženog sa jedne strane borovom šumom. Manastir nema svoje imanje a u dvorištu je jedino šarplaninac Erni, štene od pet i po meseci. Kažu da nemaju novca, bar za sada, da nabave bar još jednog psa jer mnogo treba i za izdržavanje ovog. Ali, hrani ga, kaže mati Zlata, narod. Najviše hrane donosi mu jedan privatnik iz Leposavića. Zahvalna je igumanija žiteljima Leposavića koji, kako kaže, darivaju manastir. Ne zaboravlja da pomene da je sve ovo "nešto novo za ljude na čijem se području prvi put ukorenio monaški život. Mnogo će naroda biti danas, na Veliki petak, kada je i sabor za lokalno stanovništvo, i na malu Svetu Petku 8. avgusta, ali i 27. oktobra okuplja se narod iz leposavićke parohije ovde.

Već smo duboko zagazili u noć dok napuštamo manastir. Onako, u mraku, razaznajemo tek zasađene šimšire i sijalične stubove na kojima piše da je na manastirskom prostoru zabranjeno pušenje. Ispraća nas mati Zlata uz blagoslov da opet dođemo a uz nju je verni šarplaninac Erni.