Saga o paoru slabiću

Film "Konji vrani" predah je između dve oluje. Jedne koja se, sa svim mogućim uzrocima i posledicama, već desila u prethodnom delu "Jesen stiže, Dunjo moja", i one druge, koja će se pretpostavljamo, tek desiti u sledećem nastavku ove, sada već nagoveštene, vojvođanske trilogije reditelja i producenta Ljubiše Samardžića. U najkraćem, ovaj i ovakav predah bez oluja, u formi je detaljnog i raskošnog uvoda u rasplet koji će tek uslediti, očigledno drugom prilikom.

"Konji vrani", drugi je deo priče, bolje reći sage o banatskom paoru Savi Lađarskom, scenarističkog tandema Đorđe Milosavljević–Tonči Matulić, radnje započete u godinama uoči i tokom, a sada nastavljene i u godinama posle Prvog svetskog rata. Ali, ko je taj Sava Lađarski pa mu Ljubiša Samardžić posvećuje svoje producentske i rediteljske napore u dva filma sa nagoveštajima trećeg? Kakav li je to junak čiji lik i delo zavređuju nekoliko filmskih nastavaka? Ima li za to čvrstog opravdanja?

Nažalost, ne previše. Prema scenarističkim zamislima, Sava je primer onog "kako životne okolnosti i pogrešne odluke u pogrešnim trenucima, mogu načisto da upropaste čoveka". Od toga se ne odstupa i ne napreduje već u dva filmska nastavka. Struktura ličnosti filmskog junaka Save Lađarskog je takva da bi svaka iole normalna žena od njega odmah pobegla. U najkraćem, Sava je slabić. Nesposoban da se odupre pritiscima, sklon da svoju nemoć utapa u alkoholu, mazohistički uživajući u samosažaljenju. U "Jesen stiže, Dunjo moja" plaćao je danak svojoj nezrelosti, a u "Konji vrani" svojoj prošlosti, te se vraća tamo gde je započeo – svojoj nemoći i nesreći, ženi od koje je pobegao, velikom bogatstvu Grandfildovih kojima staleški ne pripada...

Moguće je da je Sava Lađarski u scenarističkim beleškama zamišljen sasvim drugačije. Ali, jedno je papir drugo je film. Otuda dobronamerna napomena scenaristima – potrebno je još truda kako bi, bar u trećem nastavku, od Save konačno načinili ako ne čoveka, a ono filmskog junaka koji bi bio sposoban da na plećima iznese celokupni dramski potencijal filma.

Iako se pokazalo da je debitant Milan Vasić (zamenio je Branislava Trifunovića u ulozi Save Lađarskog), harizmatično i pažnje vredno novo filmsko lice, ne njegovom greškom, svi dramski potencijali filma, manje-više ravnopravno, raspoređeni su i oslonjeni na ostale likove. Pre svega na lik nesrećne a moćne Anice Grandfild (opet izvrsna Kalina Kovačević), a uz nju i na čitavu galeriju likova. Na niz svežih i koloritnih epizoda-minijatura, u odličnim izvedbama glumaca, kao što su, recimo, one koje su podarili hrvatski glumac Ivo Gregurević (gazda čarde), Slavko Štimac (bogalj, Kir Teofil – lokalni zelenaš), Andrija Miloševića i Milena Vasić-Ražnatović (brat i sestra, došljaci – Hercegovci) ili Petar Božović (šef Otkupne stanice), Milorad Mandić Manda (skeledžija), Marta Uzelac (malena i ljupka Dunja)...

Reditelj Ljubiša Samardžić, svaki od ovih likova uvodi postepeno, posvećuje im punu i dužnu pažnju, i stavlja ih u funkciju, ne toliko samog filma "Konji vrani", koliko u funkciju buduće, zaokružene celine. Za sada, oni su samo zagolicali gledaočevu maštu, i taman kada se dobro zagrejao i pripremio za kakve snažnije i moćnije dramske radnje, filmu je došao kraj.

Ovo je peti film koji Ljubiša Samardžić potpisuje kao sve sigurniji i zanatski savršeniji reditelj. Samardžić – producent, još jednom je dokazao da je dobar izbor saradnika već pola obavljenog posla. Estetici i emotivnim nabojima filma veoma doprinosi fotografija Miladina Čolakovića, njegovoj autentičnosti (jer reč je o filmu epohe) scenografija Dragana Sovilja i kostim Irene Belojice. Za izvrstan ton ovog filma zaslužan je dizajner zvuka Ivan Uzelac, za dinamičan ritam montažer Marko Glušac, a veoma su uočljivi i doprinosi laboratorijskih uslova "Jadran-filma" gde su rađene kopije.