Kako su eko-aktivisti probudili Bugare

Sofija – Bilo je po podne, 13. juna 2012. godine, kada se oko hiljadu ljudi okupilo na Orlovom mostu, prometnoj raskrsnici u centru bugarske prestonice Sofije. Saobraćaj je potpuno zaustavljen.

„Izvinite zbog smetnje, ali mi pokušavamo da spasemo ono što je ostalo od Bugarske”, pisalo je na jednom od transparenata. Grupa mladića i devojaka sedela je na ulici, dok su ostali pevali, igrali ili vozili bicikle između automobila i autobusa čiji su vozači besomučno trubili. „Hoćemo prirodu, a ne beton”, skandirali su demonstranti.

Blokada je organizovana istog dana preko „Fejsbuka” u znak protesta protiv odluke skupštine da izmeni zakon o šumama. Predloženim izmenama ukinule bi se neke odredbe o zabrani seče šuma i dozvolilo širenje skijaških turističkih centara na račun pošumljenih površina u državnom vlasništvu.

Policija je uhapsila nekoliko ljudi, ali – kao i prethodni pokušaji da se spreče takva okupljanja – to nije bilo od velike pomoći. Sledećeg dana broj demonstranata se udvostručio.

Bugarski premijer Bojko Borisov je ostao čvrst u nameri da se izmene zakona ipak usvoje i izjavio da ništa ne sme stati na put investicijama u zimski turizam. Veći deo medija naklonjenih vlastima jednostavno je otpisao demonstrante kao radikalne „ekologe”.

Trećeg dana kod Orlovog mosta se okupilo 4.000 ljudi. „Nismo mi ekolozi, mi smo građani”, pisalo je na transparentima.

Suočen sa mogućim političkim posledicama protesta koji su izmicali kontroli, novoizabrani predsednik Rozen Plevnelijev je upotrebio pravo veta i vratio zakon o šumama u skupštinsku proceduru na ponovno razmatranje. Predlog zakona je izmenjen i zvanično usvojen početkom avgusta, u skladu sa zahtevima demonstranata. Bila je to velika pobeda za ekološki svesne građane Bugarske – a to im nije bila prva pobeda koju su odneli.

U nekoliko poslednjih godina u zemlji su se umnožili građanski pokreti posvećeni borbi protiv svega onoga što se doživljava kao pretnja životnoj sredini. Neki su se borili protiv nekontrolisane gradnje na obali Crnog mora. Drugi su se suprotstavljali gajenju genetski modifikovanih biljaka ili vodili kampanje protiv proširivanja rudnika zlata ili vađenja prirodnog gasa metodom hidrauličkog frakturisanja koja je poznata i kao „fraking”. Zajedničkim snagama uspeli su da prevaziđu raširenu političku apatiju i nateraju institucije da spremnije reaguju na pritisak javnosti. 

„Pojavila se pukotina u sistemu. Koliko je to trajno i da li će dovesti do stvarnih promena, to još ne znamo”, kaže Garnizov, docent antropologije na Novom bugarskom univerzitetu, koji je i bivši zamenik ministra za regionalni razvoj i javne radove. „Konačno je na tapetu najvažnije pitanje – ko donosi odluke: građani ili oligarsi?”

Mnogi komentatori i učesnici se slažu da je ekološki pokret oživeo odavno izgubljene nade da Bugarska, jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropskoj uniji, može izgraditi zdravo civilno društvo. U periodu takozvane tranzicije politička i poslovna elita je očerupala sva javna dobra u zemlji. Zbog toga su mnogi građani jednostavno digli ruke od učešća u životu civilnog društva, duboko razočarani u sam demokratski proces.

„Ekološki pokret je prvi građanski pokret koji je uspeo da izvede ljude na ulice i da ostvari određene promene”, kaže Borislav Sandov, jedan od lidera partije Zelenih, nove stranke koja se priključila poslednjim ekološkim kampanjama. „Ekološki pokret je postao jedan od stožera borbe za demokratiju.”

Građevinski bum koji je prethodio pridruživanju Bugarske EU opustošio je mnoge od rezervata prirode u planinama, kao i na obali Crnog mora. Istraživanja bugarske Fondacije za biodiverzitet pokazala su da je u periodu između 2002. i 2007. godine zemlja pretrpela veće gubitke u pogledu biodiverziteta i očuvanih prirodnih sredina nego u prethodnih 20 godina.

Kao reakcija na nekontrolisano uništavanje prirode, koja se u Bugarskoj često doživljava kao poslednje preostalo javno dobro, pojavili su se ekološki pokreti. Moćna koalicija „Za prirodu”, osnovana 2007, koju čini 21 nevladina organizacija, pokrenula je seriju kampanja od kojih su se mnoge pokazale kao veoma uspešne. Tako je 2009. posle velike kampanje različitih grupa usvojen krajnje restriktivan zakon kojim je praktično zabranjeno korišćenje genetskih modifikovanih useva u zemlji. Ipak, verovatno najveći uspeh zabeležen je u januaru ove godine, kada je posle masovnih protesta u 16 gradova, Skupština reagovala uvođenjem moratorijuma na korišćenje tehnologije frakinga za vađenje prirodnog gasa, što je jedini takav slučaj zabeležen u istočnoj Evropi.

Neki analitičari su opisali aktuelne događaje kao rađanje „zelenog građanskog društva” ili „novi bugarski ustanak”, praveći paralele sa „arapskim prolećem” i protestima u Evropi i SAD. Uprkos uspehu zelenih pokreta, taj entuzijazam još nije prerastao u glasove na državnim i lokalnim izborima.

Potpuno razočaranje u procese predstavničke demokratije, koje mnogi Bugari doživljavaju kao suštinski nefunkcionalne i korumpirane, otuđilo je brojne glasače, naročito među mladima. 

„Problem je u tome što je u Bugarskoj ’partija’ postala ružna reč. Nama je to sasvim jasno i zbog toga smo često morali da prikrivamo našu ulogu u ovim kampanjama, da ne bismo oterali one učesnike koji ne vole političke partije”, kaže Borislav Sandov, jedan od lidera Zelenih, koji duboko veruje u potrebu za političkom reprezentacijom.

Neizvesno je da li će zelene partije uspeti da obezbede širu podršku u Bugarskoj. Ipak, opipljivi rezultati u političkom diskursu zemlje su već ostvareni. Pošto su se uverile u snagu javnog mnjenja, neke od velikih partija su počele da razvijaju „zelene” političke programe ne bi li se dodvorile glasačima. 

Što je najvažnije, izgleda da je nova generacija Bugara konačno uspela da pronađe svoj glas posle godina društvenog kolapsa i odsustva zajedničkih vrednosti, što je moćnima omogućilo da rade šta hoće bez ikakve kontrole.

„Izgleda da je borba za vodu, vazduh i šume jedini održivi oblik solidarnosti”, kaže Vasil Garnizov. „Ostali oblici solidarnosti – socijalni i nacionalni – doživeli su neuspeh.”

Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkanska stipendija za novinarsku izuzetnost, koji je rezultat inicijative Fondacije „Robert Boš i Erste”, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom reporterskom mrežom.