Kako doći do stvarno najboljeg

Olimpijski komitet Srbije proglasio je najuspešnije sportiste, ekipe i najuspešnijeg trenera u olimpijskoj 2012. godini i, mada se ovom izboru gotovo ništa ne može zameriti, Izvršni odbor bi morao još jednom da se pozabavi svojim Pravilnikom za izbor najuspešnijih, a posebno „matricom” za vrednovanje takmičarskog učinka sportista i nacionalnih timova.

Način izbora najuspešnijih sportista evoluirao je tokom minulih 19 godina u skladu sa vremenom i traganju našeg olimpijskog komiteta za svojim pravim mestom u našem sportu. Na početku bio je to izbor apsolutno najboljih sportista SR Jugoslavije, bez obzira na to da li se bave olimpijskim ili neolimpijskim sportom. U rezultatski sušnim godinama u obzir su uzimani i juniori, zatim je krug sužen samo na olimpijske sportove, ali vrednovale su se i njihove neolimijske discipline, a Predsedništvo OKS često je moralo da vadi kestenje iz vatre jer su predlagači najuspešnijih često, zarad mira u sopstvenoj kući, za titulu najboljeg predlagali više svojih članova (npr: petoricu vaterpolista). Pa neka OKS bira...

Izbor je često bio i plod kompromisa, ili odnosa snaga u Predsedništvu, koje je bilo zaduženo za odabir najuspešnijih, pa je 2010. usvojen već pomenuti Pravilnik... Ideja je dobra, ali načinu vrednovanja sportskih rezultata može se dosta toga zameriti, a da ne govorimo o tome da su sportski rezultati u tenisu doveli do kršenja Pravilnika.

Pre dve godine teniska Dejvis kup reprezentacija dobila je prema Pravilniku nepostojeći Trofej OKS za najveći uspeh u ekipnoj konkurenciji u individualnom sportu (regularan ekipni trofej pripao je evropskim šampionima odbojkašima). Naravno trijumf u Dejvis kupu naših tenisera je fantastičan uspeh i zaslužuje nagradu, ali ona nije predviđena Pravilnikom. Ove godine otišlo se „korak dalje” i za najuspešniju žensku ekipu proglašena je teniska Fed kup reprezentacija, iako je opet reč o ekipnom uspehu u individualnom sportu, a ta kategorija ne postoji na olimpijskim igrama. Po istom principu trebalo bi, recimo, da se vrednuju i ekipni uspesi strelaca na evropskim i svetskim šampionatima, ali se to ne čini. Dakle, nije reč o principu već o izuzetku.

Međutim, to je samo deo nedoumica koje se javljaju, ako se pogleda način vrednovanja sportskih uspeha. Već prvi pogled kazuje da su sportisti u ekipnim sportovima privilegovani u odnosu na sportiste u pojedinačnim sportovima.

Olimpijski šampion, recimo u atletici ili plivanju, sportovima u kojima je bez ikakve dileme apsolutno najjača konkurencija, morao bi da u svojoj trci postavi i svetski rekord da bi osigurao zvanje najboljeg sportiste, jer član svake reprezentacije koja osvoji olimpijsko zlato može da ga pretekne, ako je član idealnog tima ili MVP olimpijskog turnira, ako je najbolji strelac, golman... On tada dobija dodatne bodove i nedostižnu prednost, jer u atletici ili plivanju nema ekstra proglašenja, nema „umetničkog utiska”, nema titule MVP – samo trka i rezultat.

Samo svetski ili olimpijski rekord mogu sportisti individualcu da donesu prednost u odnosu na reprezentativce u ekipnim sportovima, ali ni to se ne bi trebalo prihvatiti zdravo za gotovo, a na stranu što se to veoma teško postiže.

Naime, ako neka ekipa ponovi uspeh sa prethodnog takmičenja svaki njen član dobija za to ekstra bodove, pa ako je najbolji strelac i član idealnog toma opet će prestići šampiona u individualnom sportu, koji je postavio i svetski rekord. To važi za sva „kriterijumska takmičenja”, odnosno, olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva, svetske rang liste...

U ovom smislu najoštećeniji su individualni sportovi u kojima nema svetskih i olimpijskih rekorda, kakvi su, recimo, borilački sportovi.

Naša novija sportska, a pogotovo olimpijska istorija, s druge strane kazuju da se do uspeha u pojedinačnom sportu mnogo teže dolazi nego u pojedinačnom, a pogotovo da je mnogo teže ponoviti prethodni uspeh i zaraditi ekstra bodove.

Takođe, postoje i primedbe da je stvarni učinak svakog člana ekipe teško merljiv, a da „matrica” za vrednovanje sportskog uspeha svakom daje istovetan broj bodova pa tako član ekipe koja je osvojila zlatnu medalju, iako je imao minimalnu minutažu ili ukupan učinak, ima isti broj bodova kao individualac sa zlatom, koji nije imao rezervu da se odmori, ili nekog da ga odmeni kad mu ne ide...

Ž. B.

-----------------------------------------------------------

Đoković i Čavić kao izuzeci

Od 19 proglašenja najuspešnijih sportista samo su najveći asovi našeg sporta Novak Đoković (tri puta) i Milorad Čavić (dva puta) uspeli da pobede ispred sportista iz kolektivnih sportova. Istina, još dvojica „individualaca” osvojili su Trofej za najuspešnijeg sportistu, ali u posebnim okolnostima. Prvi dobitnik strelac Stevan Pletikosić imao je olakšavajuću okolnost što 1994. naše ekipe zbog sankcija nisu učestvovale na međunarodnim šampionatima, a veslač Nikola Stojić je proglašen za najboljeg 2006. za rezultate ostvarene u dvojcima sa kormilarom i bez kormilara – praktično u ekipnoj konkurenciji.

U izboru za najbolju sportistkinju, međutim, samo jednom je sportistkinja iz ekipnog sporta (odbojkašica Jovana Brakočević; 2011) odnela trofej takmičarkama u individualnim sportovima, što manje svedoči o snazi naših pojedinačnih sportova, a mnogo više o slabosti ekipnih...