SPS između temelja i budućnosti

Čovek koji je 1990. prvi put u životu zaokružio socijaliste danas prima penziju. U jednom ljudskom veku, od mladića pred glasačkom kutijom do čoveka koji danas čeka penziju, stala je cela istorija jedne partije. Malo koja stranka u Srbiji sme svoje trajanje da meri na taj način, ne godinama na papiru, nego životima koji su uz nju ostareli.

Trideset šest godina je u srpskoj politici gotovo neverovatno dug vek. Stranke se ovde osnivaju lako, na jednoj emociji koja u tom času izgleda kao večna istina, i gase se čim ta emocija izbledi, jer iza nje nije bilo ničega osim raspoloženja. Od svih imena sa spiska iz 1990. malo ih je doguralo do danas, a još manje ostalo tamo gde se stvarno odlučuje.

Vredi pogledati zašto su srodne partije, one koje su decenijama bile kičma evropskih demokratija, danas spale na začelje. U političkoj teoriji čak postoji izraz „pasokifikacija”, nastao po grčkom PASOK-u, kojim se opisuje nagli slom nekada dominantnih socijaldemokratskih partija. Padale su gotovo svuda po istom obrascu. Napustile su deo biračkog tela zbog kojeg su nastale i preselile se u teme koje često zvuče učeno, ali čoveka ostavljaju hladnim. Radnik je to osetio pre svih profesora i tiho otišao. Od takvog udarca se ne umire naglo, već iznutra, dok na godišnjicama još svi čestitaju jedni drugima.

Socijalisti u Srbiji opstali su i zato što su, uprkos promenama vremena i okolnosti, uspeli da zadrže vezu sa pitanjima koja direktno oblikuju život običnog čoveka. Penzija, plata, sigurnost i osećaj da država ne sme da ostavi čoveka samog nisu apstraktne političke teme, već svakodnevne brige miliona ljudi. To se najbolje vidi na skupovima gde u istoj sali stoje oni koji su partiju osnivali, njihova deca i danas već i unuci, ne zato što se članstvo nasleđuje, nego zato što se poverenje prenosi onda kada ljudi u nekoj politici prepoznaju odgovor na sopstveni život. Nije to uvek bilo najglasnije ni najvidljivije, ali kao i kod svake građevine, ono što je najdublje ujedno i najduže drži. Snaga jedne partije ne meri se onim što je na površini, već temeljem na kome stoji.

Obećanje da penzije nastave da rastu nije samo brojka za saopštenje, već poruka čoveku da starost ne mora da dočeka u strahu i neizvesnosti.

Na sam dan slavlja vredi izbeći jedinu zamku koja vreba svaku dugovečnu partiju, a to je da počne da živi od sopstvene prošlosti, da nabraja dobijene bitke i da u toj svečanosti zaboravi da postavlja nova pitanja. Trideset šest godina ne daje pravo na počinak, nego obavezu da se ostane budan, jer se poverenje ne dobija unapred, ono se svakog dana iznova zaslužuje.

A razloga da se ostane potreban ima više nego ikad, jer se socijalno pitanje nije ugasilo, samo je promenilo lice. Nekada se svodilo na to ko poseduje fabriku, a danas i na to ko upravlja znanjem, tehnologijom i promenama koje mladom čoveku određuju kakav će posao imati. Uz to ostaje staro pitanje u novom ruhu, kako da rad ostane dostojanstven, a ne da čovek postane samo trošak koji se najlakše smanjuje. Radna eksploatacija se u ovom veku ne prepoznaje po lancima, već po ugovoru koji čoveka svodi na puki sat rada bez sigurnosti i prava. Na takva pitanja sa levog stanovišta mora da postoji odgovor, jer socijalna politika nije pitanje prošlosti, već pitanje budućnosti. Upravo tu je prostor SPS-a, ne u sećanju na ono što je bio, nego u sposobnosti da odgovori na ono što tek dolazi.

Leva politika nikada nije bila samo pitanje plate i penzije, nego i pitanje dostojanstva, jednakosti i prava svakog čoveka da u svojoj zemlji živi slobodno i sigurno. Država koja štiti svoje građane i njihove različitosti postaje snažnija, jer se njena snaga ne meri samo time koliko liči na većinu, već koliko ume da obezbedi pravdu i sigurnost za svakoga. To je deo levog nasleđa koji se ne vidi uvek u statistikama, ali se prepoznaje u osećaju da čovek u sopstvenoj zemlji ima svoje mesto i dostojanstvo.

Zato je pred nama zadatak koji nije puko trajanje, nego obnova, i to dvostruka. Programska, da partija na nova pitanja odgovori novim jezikom, i kadrovska, da taj jezik ima ko da izgovori. Jedno bez drugog ne vredi. Najbolji program ostaje mrtvo slovo ako nema ljudi koji mogu da ga sprovedu, a i najsposobniji ljudi lutaju ako pred sobom nemaju jasan cilj. Potrebno je da u istoj politici stoje iskustvo onih koji su put prošli i energija onih koji tek dolaze. To se ne uči iz brošure, nego se prenosi kroz rad, odgovornost i lični primer.

U tom procesu posebnu težinu ima Ivica Dačić, kao čovek koji svojim političkim iskustvom povezuje različite periode kroz koje je partija prolazila. Ta vrsta kontinuiteta omogućava da se promena ne pretvori u odricanje od sopstvenih temelja, već da iskustvo prethodnih generacija postane oslonac za nove ideje i nove ljude.

Godišnjica ima smisla samo ako se tog dana gleda u budućnost. Partije ne opstaju zato što dugo postoje. Opstaju samo dok uspevaju da budu potrebne ljudima zbog kojih postoje.

*Član Predsedništva SPS-a