Seoba Zoo-vrta – zločin prema deci

Beogradskim ulicama najčešće je protrčavala. Opsednuta vrhunskim činom glume, Ružica Sokić je, pre svega, posvećenik svete ideje umetnosti i pozorišta. U glumačkom transu i zanosu, u muci i naporu da se stigne do vrhunskog, svakodnevnom preispitivanju nad sopstvenim glumačkim umećem i pregnućem, ona nije stajala. U mislima joj je neprestano lebdelo pitanje umetničkog smisla i besmisla.

– Uvek sam jurila sagnute glave. Nisam je podizala – kaže heroina, ovogodišnja dobitnica visokog pozorišnog glumačkog priznanja "Žanka Stokić". 

Glumica u čijem životu nije bilo mesta za kompromise koji idu protiv njene duše i lične slobode, danas, ostavlja mogućnost da se izgubi u Beogradu.

Iako rođena i odrasla u ovom gradu, suštinski je vezana za prirodu. Draže bi joj bilo da joj je gruda iz sela rodna kolevka. Možda iz tog razloga nema ulicu koju bi mogla da izdvoji. Da je puna srca nazove voljenom, jednom jedinom.

Nije reč o emotivnoj suši. Ulicama je odavno, primećuje, uzeta mera koja zadire u ljudsko dostojanstvo. Običnom čoveku oduzeto je pravo da se ponosno uspravi,  onom bogatom  data je prilika da se bezobzirno baškari.

Napad na crkvu

Za biografe Ružice Sokić nije bez važnosti podatak da je najduže živela u Bulevaru revolucije, današnjem Bulevaru kralja Aleksandra. Umetnica ne zaboravlja  konture ove ulice iz vremena savezničkog bombardovanja 1944. Ponajviše je pamti po bosim nogama i bežanijama prema Kaluđerici i Malom Mokrom Lugu. U dramatičnim, posleratnim godinama upravo tu je počela da spoznaje život.

Nedavno se zatekla u Bulevaru. Nije mogla da prepozna kuću u broju 244-a u kojoj je živela tri decenije. Namah joj se učinilo da ne zna gde je.

– Sve se izmenilo. Oslobodioci su nam, posle rata, oduzeli fizički prostor. Okruženje ove najduže ulice u Beogradu sada izgleda potpuno drugačije. Umesto kućica nikle su zgrade. Uspela sam da prepoznam Bregalničku ulicu, u kojoj sam slušala ulične svirače i operske pevače Šilju Marinkovića i Nadu Šterle. Na tom mestu zauvek sam se zaljubila u opersku umetnost. Neposredno pred oslobođenje, tu sam gledala i Olgu Spiridonović. Svi oni su igrali na toj letnjoj pozornici. Čudi me da više nikome nije palo na pamet da oživi taj prostor za letnje pozorište. Ta ulica se nekada zvala i Bulevar crvene armije. Često je menjala ime, a sve to je politikantstvo. Radi se iz ideoloških, a ne plemenitih pobuda. Iz interesa. Ipak, postoje ljudi koji imaju svoj integritet, svoju čast, koji ne pristaju da se podvedu pod ogoljene interese. Zaprepastila sam se kada sam otišla u obližnju Crkvu  Bogorodičinu. Sa bulevarske strane, vidljivo je da su i nju pritisli, okružili novi bogataši. Oni su napali i samu crkvu. Ceo Bulevar je, u stvari, prepun kontrasta. Luksuzna radnja prodaje skupe naočare. Za koga? Da li to ima nekakvog efekta? Ko su ti ljudi kojima radnje služe za izložbu. U izlozima luksuzna roba, a na trotoaru kartonske tezge. Krpe i bofl za jevtine pare. Objašnjavaju mi da su to efekti tranzicije. Kafići prepuni mladih ljudi koji bi trebalo da su na radnim mestima. Ako uopšte za bilo koga ima mesta i radnog vremena. Bulevar nikad nije prazan. On ne deli sudbinu usamljenih i ostavljenih. Nažalost, nemam želju da prođem tuda. Volim gužvu, ali i gužve su različite. Moja duhovna i ekološka oaza jeste Tašmajdanski park. Ne znam koliko je poznato da je taj park svojevremeno bio obala Panonskog mora. Tašmajdan smatram svojom ulicom – kazuje Ružica Sokić.

Užas na Cvetnom trgu

Oštar je protivnik nestajanja beogradskih simbola.

– Ne mogu da verujem da je nestala prodavnica na Cvetnom trgu. Kada sam na tom mestu videla salon automobila bila sam užasnuta. Za koga su ti automobili? Posebno sam zaprepašćena što je to urađeno podlo, preko noći. To je skandalozno. Uopšte me ne zanimaju ti automobili. Kao da se time običnom čoveku poručuje da ne vredi ništa. Da je niko i ništa ako nema para za luksuz. To je najstrašnija poruka. Ljudi prihvataju ovakve stvari i sležu ramena. Zaprepašćena sam nedostatkom hrabrosti da se čuje glas pobune i protesta. Neki bogati ljudi su pokupovali sve u Beogradu. Nećemo, valjda, pristati da postanu zakupci i naših duša – u polemičkom tonu zapaža glumica. Posebno akcentuje dešavanja u vezi sa Zoološkim vrtom.

– Ma, molim vas, pa to je sramotno. Ko će  da me ubedi da oni to rade zato što vole životinje. Što brinu za humane uslove njihovog života. Ne sekiraju se za ljude, otkuda tolika briga za životinje. Protivim se bilo kakvoj ideji izmeštanja Zoo-vrta. To je zločin prema deci. To ne sme da se dogodi – nedvosmislena je naša sagovornica. Muzej Nikole Tesle za nju je najimpresivnija  građevina. Beogradske kafane dozirane boemijom, pak, izdvaja kao mesta koja su jačala vrcavi duh beogradski.