Tesla je tvrdio da je bog struja

Izdavačka kuća „Arhipelag” iz Beograda upravo je objavila novi roman Lasla Blaškovića (1966), pod naslovom: „Posmrtna maska” (pikarski roman). Blašković je autor zbirki pesama: „Gledaš”, „Zlatno doba”, „Crvene brigade”, „Ritam-mašina”, „Životi bacača kocke”, „Jutarnja daljina”, „Žene pisaca”, romana: „Svadbeni marš”, „Mrtva priroda sa satom”, „Madonin nakit”, „Adamova jabučica”, „Turnir grbavaca”, zbirki poetske proze: „Imenjak” i „Priča o malaksalosti”, knjige eseja: „Kraj citata”. Njegov roman „Madonin nakit” proglašen je jednim od deset najboljih srpskih romana napisanih posle pada Berlinskog zida i sastavni je deo edicije „Sto slovenskih romana”. Dela su mu prevođena na engleski, nemački, mađarski, poljski, rumunski, slovački, ukrajinski, makedonski, bugarski, slovenački...

Na koricama knjige, nalazi se jedna vaša digitalna fotografija. Mnoge scene u romanu liče na – fotografije. Da li su ti „zaustavljeni trenuci vremena” – vaša posmrtna maska?

Kada bi dobio sugestivno novinarsko pitanje, jedan bi glasoviti pisac iz mog grada redovno odgovarao sa: ne. To bi razgovor, i priču, učinilo zanimljivijim, delovalo budničarski. Ja ću, međutim, uraditi suprotno i odgovoriti vam sa: da. Sliku sa korica načinio sam prošle godine, u Njujorku, za vreme uragana „Irena”, s hotelskog prozora na Menhetnu, na kojem su, sigurnosti radi, bile izlepljene široke lepljive trake, kakve sam i ja ukrštao na našim prozorima, sećate se, tokom bombardovanja. Fotografiju sam znakovito naslovio: „Soba s pogledom”. Možda je ono što se videlo odatle opet jedna posmrtna maska, zar ne?

U romanu je deset priča o dagerotipiji, najstarijem postupku fotografisanja, starom, gotovo, dva veka. Otkuda taj stari postupak u novoj prozi?

Bogami, sve veći broj fotografskih umetnika okreće se dagerotipiji. Zašto? To je specifična tehnika: svaka fotografija je original, unikat. Nema kopija, ponavljanje je nemoguće. Dagerove fotke su jodirane srebrne ploče osvetljene u mračnoj komori. Morate ih okretati u rukama, sve dok se, pod određenim svetlosnim uglom, ne pojavi, ili ne nasluti obris slike. Naravno, ako se to primeni na književne, pesničke slike, stvar postaje kao živa. Nikako ne zastarela, ne može biti prevaziđena.

Glavni junak romana, uprkos velikom broju likova, čini se, jeste fotoaparat?

Za moto romana uzeo sam citat iz starog nemačkog časopisa, gde se želja da se uhvate nestalne slike – jednači sa huljenjem na Boga. Jedino je umetniku, u božanskom nadahnuću (veli se tamo), ponekad, dopušteno da ponovi, svojim rukama, božanski postupak. A to nije dato, navodno, nijednom aparatu, nijednoj bezdušnoj paklenoj mašinici. Ovom stavu slobodno se možemo rugati. Ili ga, pak, slaviti. Ja sam, u mojoj priči, pokušao, istovremeno, i jedno i drugo.

U podnaslovu stoji da je reč o pikarskom romanu. Šta je u njemu pustolovina, avantura: život posle teške operacije srca?

Pre nekoliko godina, usled neke mahnite aritmije, stalo mi je srce. Imao sam sreće, kola hitne pomoći bila su parkirana u susednoj ulici i – vratio sam se. Spasla me je struja. (Bog je struja, tvrdio je Tesla.) Možete li zamisliti luđu avanturu? Onda sam, kao kakav savremeni majsterzinger, krenuo polako, uz Dunav i dalje, preko okeana, pokušavajući da dokučim šta mi se to dogodilo. Usput sam pevao ljudima koje sam sretao o njima samima, o sebi.

Luis Borhes je smatrao da postoje samo četiri velike teme za pisca. Da li se slažete?

Tu postoje različite teorije. Trenutno mi se dopada ona koja kaže da se sve priče na svetu mogu svesti na jednu: Neko je negde došao. To je dajdžest svih naših patnji. Smak svih svetova.

Dopisujete „Dekameron”: vaše priče su čednije, ali svirepije. Da li je to zbog kompjutera i astralnih žena?

Na mojim putovanjima često su me sustizale prirodne nepogode: zemljotres u Vašingtonu, pominjani uragan u Njujorku, poplava u Nemačkoj. Izvukao sam se, ipak. Pokisao mi je samo rep. Ali, najčešće sam, ne dozvoljavajući da mi se ugasi „virdžinija”, od gorčine (što reče Breht), bio u društvu umetnika. Da bismo zeznuli krizu, naravno, pričali smo priče i zabavljali jedni druge. Posle sam, za kratko, nasledio jedan laptop, na kojem su mnogi radili, i našao u njemu zaturene fajlove s pričama mojih kolega. Gle, kompjuterski Dekameron, pomislio sam. Čak nam ni kuga ne manjka.

U romanu ste iskoristili i onu monstruoznu priču iz Beča. Kuda ide ovaj svet kada očevi zatvaraju ćerke u podrume i godinama ih siluju?

Ne znam, bog zna. Ali, mene je, pored svega, u toj surovoj, stvarnosnoj priči, kopkalo kako to da se niko, od ukućana i suseda, godinama nije zapitao šta taj čovek svake noći radi u svom podzemlju. Kakvo je to kokošje slepilo bilo, kakav strah? Priča se da je svojoj ženi objašnjavao da usavršava nekakav tajni pronalazak, koji će ih, najzad, sve spasti. Pomislio sam da bi to mogao biti fotografski aparat, zasnovan na zaboravljenim izumima Luja Dagera, kojim bi se mogao, na srebrnoj ploči, ovekovečiti ovaj nesrećni svet, dakle, stići do besmrtnosti.

Kada najgori čovek bude vladao zemljom, kažete cinično, biće postignuto savršenstvo. Niste baš optimista?

Kako se uzme. Zar nisu silni utopistički projekti o svetloj i srećnoj budućnosti brzo doživljavali svoj krah. Još nisu prestali da se trzaju i koprcaju, a već je na obzorju nicala njihova sveproždiruća parodija. Onda je logično da se čovek upita da nije „savršenstvo” na drugoj strani. Uostalom (što reče jedan), onaj koji razmišlja ne može, a da ne bude setan.

Vaša knjiga je roman, ali i putopis, i dnevnik (bez datuma). Gde je vi, žanrovski, svrstavate?

U sitnije tragedije. To mi je već postao običaj.

Pijete čileansko vino, jer Čile nije priznao Kosovo i Metohiju. Znači, iz patriotskih razloga?

Apsolutno. Nema uzvišenijeg, niti besmislenijeg razloga da se čovek napije.

Pa, uostalom, vi ste bački, a ne bečki dečak?

Tako je. Mada, bački dečak, sa same ivice. Jer, čim pređete Dunav, vi ste u Sremu. Tamo sam proveo rano detinjstvo, išao u gimnaziju. Tamo počinju vinogradi i šuma. A to je već druga priča. Ono: bački-bečki, tu je više zbog igre reči.