Nema više ko da nas budi u NBA

U poslednjih četrdesetak godina NBA (kasnije je to pošlo za rukom i Premijer ligi) od svih svetskih liga učinila je najveći napredak u globalnom porobljavanju planete. Danas podsećanje na 1970. kod mlađih naraštaja sigurno izaziva nevericu: tada Atlanta nije imala 27.000 evra da otkupi ugovore Emanuela Rage i Dina Menegina, dvojice prvih stranaca koje su „Jastrebovi” u 10. i 11. rundi draftovali.

A na startu prvenstva 2012/13 u 29 (od 30) NBA klubova nastupa 84 internacionalaca (izjednačen rekord 2010/11) iz 37 država ili jedna petina od ukupnog broja neposrednih proizvođača pod obručima.

U razvoju najjače košarkaške lige doprinos su dali i Srbi: do sada je 21 igrač sa većim ili manjim uspehom u prethodnih dve i kusur decenija branio boje nekog od timova.

Terenima su svojevremeno prodefilovali praktično svi (jedino u NBA od njih nikada, jer to nije želeo, nije igrao Dejan Bodiroga iako ga je 1995. draftovao Sakramento) naši asovi koji su ime počeli da stvaraju krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka: Vlade Divac, Predrag Stojaković, Željko Rebrača, Predrag Danilović, Žarko Paspalj, Aleksandar Đorđević, a kasnije i Vladimir Radmanović, Marko Jarić, Nenad Krstić, Igor Rakočević, itd.

Od svih njih najzapaženije karijere imali su Divac (za 16 sezona od 1989. do 2005. odigrao 1.134 prvenstvene utakmice i 121 plej-of susret) u L. A. Lejkersima, Šarlotu i Sakramentu i Stojaković (za 13 sezona od 1998. do 2011. bio na parketu u 804 prvenstvenih duela, plus još 95 plej-of odmeravanja snaga) u Sakramentu, Indijani, Nju Orleansu, Torontu i Dalasu. Zbog njih dvojice i višegodišnjeg vojevanja „Kraljeva” sa Lejkersima s početka prošle decenije Srbija nije spavala noćima posmatrajući te duele. Iako su nekoliko puta bili na pragu velikog finala, sudbina je htela da Barajant, O` Nil i kompanija uvek budu ti koji se bore za titule. I dok je Divac u legendu otišao bez šampionskog prstena, ono „ima pravde” dostiglo je Stojakovića 2011. u dresu Dalasa kada se, na kraju blistave karijere, konačno okitio i najvećim priznanjem i to na putu do titule protutnjavši preko Lejkersa.

Danas u NBA nema više ko da nas budi. Nekada su se u glavnim ili bar glavnim sporednim ulogama nalazili naši asovi, ali sada je knjiga spala na dva slova – Vladimir Radmanović (kao 12. na draftu 2001. došao u Sijetl, a potom igrao i u L. A. Klipersima, L. A. Lejkersima, Šarlotu, Golden Stejtu i Atlanti) je više nego epizodista u Čikagu, dok je Aleksandar Pavlović (19. na draftu 2003, startovao u Juti, pa se selio u Klivlend, Feniks, Minesotu, Dalas, Nju Orleans i Boston) u Portlandu zapaženiji, ali isključivo na prosečno desetominutnom učinku.

Slična je situacija i sa igračima iz ostalih republika bivše Jugoslavije: u NBA nema Hrvata (nekada su igrali D, Petrović, Kukoč, Rađa, itd), Slovenci (više nego solidni Goran Dragić i Beno Udrih) i Crnogorci (odlični Nikola Peković i izuzetno obećavajući Nikola Vučević) imaju po dvojicu, a Bosanci jednog (Mirza Teletović) košarkaša.

U NBA danas kolo po brojnosti vode Francuzi sa dve petorke, praćeni Kanađanima (osam), pa Brazilcima i Špancima (po pet) igrača, itd. Najviše internacionalaca, čak osam, u svojim redovima ima San Antonio (košarkaši stranci su iz Argentine, Francuske, Australije, Brazila, Kanade i američkih Devičanskih ostrva) trenera Grega Popovića, kome je otac Srbin, a majka Hrvatica. Iza „Mamuza” su Klivlend i Minesota sa po pet „gastarbajtera“, pet (Boston, Orlando, Milvoki, Portland, Toronto) klubova ima po četvoricu, a 11 ekipa je sa po trojicom stranaca.

Od srpskih igrača koji bi eventualno mogli da povećaju našu NBA koloniju članstvu u profesionalnom karavanu najbliži su Nemanja Bjelica (draftovao ga 2010. Vašington sa pozicije broj 35, pa je ustupio prava Minesoti) i Milan Mačvan (2011. izabrao ga je Klivlend sa 54. mesta).