Нема више ко да нас буди у НБА

У последњих четрдесетак година НБА (касније је то пошло за руком и Премијер лиги) од свих светских лига учинила је највећи напредак у глобалном поробљавању планете. Данас подсећање на 1970. код млађих нараштаја сигурно изазива неверицу: тада Атланта није имала 27.000 евра да откупи уговоре Емануела Раге и Дина Менегина, двојице првих странаца које су „Јастребови” у 10. и 11. рунди драфтовали.

А на старту првенства 2012/13 у 29 (од 30) НБА клубова наступа 84 интернационалаца (изједначен рекорд 2010/11) из 37 држава или једна петина од укупног броја непосредних произвођача под обручима.

У развоју најјаче кошаркашке лиге допринос су дали и Срби: до сада је 21 играч са већим или мањим успехом у претходних две и кусур деценија бранио боје неког од тимова.

Теренима су својевремено продефиловали практично сви (једино у НБА од њих никада, јер то није желео, није играо Дејан Бодирога иако га је 1995. драфтовао Сакраменто) наши асови који су име почели да стварају крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века: Владе Дивац, Предраг Стојаковић, Жељко Ребрача, Предраг Даниловић, Жарко Паспаљ, Александар Ђорђевић, а касније и Владимир Радмановић, Марко Јарић, Ненад Крстић, Игор Ракочевић, итд.

Од свих њих најзапаженије каријере имали су Дивац (за 16 сезона од 1989. до 2005. одиграо 1.134 првенствене утакмице и 121 плеј-оф сусрет) у Л. А. Лејкерсима, Шарлоту и Сакраменту и Стојаковић (за 13 сезона од 1998. до 2011. био на паркету у 804 првенствених дуела, плус још 95 плеј-оф одмеравања снага) у Сакраменту, Индијани, Њу Орлеансу, Торонту и Даласу. Због њих двојице и вишегодишњег војевања „Краљева” са Лејкерсима с почетка прошле деценије Србија није спавала ноћима посматрајући те дуеле. Иако су неколико пута били на прагу великог финала, судбина је хтела да Барајант, О` Нил и компанија увек буду ти који се боре за титуле. И док је Дивац у легенду отишао без шампионског прстена, оно „има правде” достигло је Стојаковића 2011. у дресу Даласа када се, на крају блиставе каријере, коначно окитио и највећим признањем и то на путу до титуле протутњавши преко Лејкерса.

Данас у НБА нема више ко да нас буди. Некада су се у главним или бар главним споредним улогама налазили наши асови, али сада је књига спала на два слова – Владимир Радмановић (као 12. на драфту 2001. дошао у Сијетл, а потом играо и у Л. А. Клиперсима, Л. А. Лејкерсима, Шарлоту, Голден Стејту и Атланти) је више него епизодиста у Чикагу, док је Александар Павловић (19. на драфту 2003, стартовао у Јути, па се селио у Кливленд, Феникс, Минесоту, Далас, Њу Орлеанс и Бостон) у Портланду запаженији, али искључиво на просечно десетоминутном учинку.

Слична је ситуација и са играчима из осталих република бивше Југославије: у НБА нема Хрвата (некада су играли Д, Петровић, Кукоч, Рађа, итд), Словенци (више него солидни Горан Драгић и Бено Удрих) и Црногорци (одлични Никола Пековић и изузетно обећавајући Никола Вучевић) имају по двојицу, а Босанци једног (Мирза Телетовић) кошаркаша.

У НБА данас коло по бројности воде Французи са две петорке, праћени Канађанима (осам), па Бразилцима и Шпанцима (по пет) играча, итд. Највише интернационалаца, чак осам, у својим редовима има Сан Антонио (кошаркаши странци су из Аргентине, Француске, Аустралије, Бразила, Канаде и америчких Девичанских острва) тренера Грега Поповића, коме је отац Србин, а мајка Хрватица. Иза „Мамуза” су Кливленд и Минесота са по пет „гастарбајтера“, пет (Бостон, Орландо, Милвоки, Портланд, Торонто) клубова има по четворицу, а 11 екипа је са по тројицом странаца.

Од српских играча који би евентуално могли да повећају нашу НБА колонију чланству у професионалном каравану најближи су Немања Бјелица (драфтовао га 2010. Вашингтон са позиције број 35, па је уступио права Минесоти) и Милан Мачван (2011. изабрао га је Кливленд са 54. места).