Srbi nisu siromašan narod

„Miškoviću kupi Kosovo da opet bude naše” grafit je koji je na nekolikim zidovima po Srbiji video mladi španski autor Migel Rodriges Andreu , i kojim počinje poglavlje o Kosovu u njegovoj knjizi „Anatomija Srbije” predstavljenoj pre nekoliko nedelja u institutu Servantes u Beogradu.

Knjiga je na španskom izašla početkom decembra, ali je što se Miškovićeve kupovine Kosova tiče, već zakasnela. Jer najbogatiji Srbin na iznenađenje mnogih morao je u pritvor. Ostao je grafit koji govori kolika je bila njegova imperija.

No Migel Rodriges je obišao Srbiju uzduž i popreko, naučio srpski i magistrirao na Fakultetu političkih nauka, i na kraju umesto doktorata napisao putopisnu prozu za koji stručnjaci tvrde da je jedno od najpotpunijih uvida u suštinu Srbije.

Prvi put je u ovaj kraj sveta krenuo 2005. i kao putnik obišao Mađarsku, Srbiju, Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju.

„Imao sam ušteđevinu i samo 24 godine, hteo sam da vidim tu za mene potpuno nepoznatu Evropu o kojoj su vladale mnoge predrasude. Iskustvo je bilo fascinantno. Već sam bio završio svoje osnovne studije prava i međunarodnih odnosa. Kasnije sam se  vratio i počeo da živim u Srbiji dobio sam posao kao profesor španskog jezika u Servantesu, tako da sam mogao da proučavam Srbiju i završim magistraturu”, kaže Migel Rodriges Andreu.

Za vašu knjigu kritičari kažu da ne pripada nijednom žanru, ali da je to zrela i originalna putopisna proza poduprta sociološkim istraživanjima i analizom istorijskih podataka, obogaćena razgovorima sa ljudima, uvidom u njihov život.

Poseban kvalitet „Anatomije Srbije” jeste to što obilazeći našu zemlju ne upadate u euforiju i zaslepljenost iako vam se život u Srbiji dopada?

Prva ideja bila je da objavim svoj magistarski rad, koji se bavio evolucijom srpskog nacionalizma u okviru Jugoslavije. Ali na to nisam pristao, jer nisam želeo akademsku, teorijsku knjigu. Hteo sam nešto više, nešto što će mi omogućiti da probijem tu granicu između stranca i domaćina. Nešto što će na kompleksniji način opisati Srbiju i sa kulturološkog, političkog i sociološkog stanovišta. A opet da se u sve to unese i literaturna nit.

I sudeći po prvim reakcijama uspeli ste da sve te žanrove spojite u jedinstvenu celinu. Da li ste je namenili španskoj publici ili srpskoj javnosti?

Knjiga je na španskom jeziku, ali bih jako voleo da se pročita u Srbiji. Još nije prevedena, ali nadam se da će i to doći uskoro. Iznenadili bi se kad bi ste videli koliko mladih ljudi u Srbiji govori španski. To je čitava jedna družina koja prati sve događaje na Iberijskom poluostrvu i u Latinskoj Americi.

Šta im se nije dopalo u vašoj knjizi?

Pa neki su mi zamerili što sam Beograđane opisao kao elitiste, kao neku vrstu samozvanih plemića. Oni se često ponašaju kao da im sama činjenica da su rođeni u Beogradu garantuje neku plemićku titulu. Ne poznaju Srbiju i nisu putovali po njoj.

Šta je vas toliko privuklo Beogradu?

Možda najviše ono što ovaj grad skriva u sebi i što nije vidljivo na prvi pogled. Kad pođem u Beogradu u najobičniju šetnju, sada već znam da će mi se mnogo toga dogoditi. U njemu se oseća potencijal za budućnost. On se danas otvara po svim linijama.

Pa zar nije tako u svim gradovima u tranziciji?

Ne, osećaj je sasvim drugačiji u Beogradu. Dinamičniji je i uzbudljiviji od bilo kog drugog grada na Balkanu. Osim toga u njemu se dobro živi.

To kažete vi, a šta vam na to odgovaraju vaši vršnjaci odavde?

Pa oni se žale da nema para, nema posla. Ali kad sednemo u kafanu ne dozvoljavaju da im platim piće. Oni plaćaju sve ture. I to je tako beogradski.

Ipak vi ne preuveličavate srpske vrline, niti ste skloni da u Srbima vidite samo loše momke?

Meni se sviđa Srbija, ja volim da živim u njoj, ali ni jednog trenutka nisam pomislio da su Srbi najbolji narod na svetu. Beograd je centralizovan grad, još nije definisan odnos između grada i sela, ima mnogo nepotrebnog nacionalizma među intelektualcima...

Putovali ste prethodno po zemljama Latinske Amerike koje su povezivane sa siromaštvom, da li u Srbiji preovlađuje sirotinja?

Teško je za naciju čije je tipično jelo svinjetina reći da je siromašna. Ona može imati političke krize, socijalne konflikte ili nedelotvorne institucije, ali sve su to trenutne pojave. Osnovna baza je mnoštvo poljoprivrednih proizvoda. A takav narod ne može da bude siromašan. Pogledajte samo šta se sve krajem svakog vikenda donosi sa sela: čvarci, kiseli kupus, sarme, paprike, ajvar, kobasice. Pa da li vam to liči na sirotane.