Na krilima mladosti

U kasno proleće 1941. godine Zoran Maksimović sa odličnim uspehom je položio veliku maturu u čačanskoj Gimnaziji i već tada imao lepu zbirku mladićkih vrlina. Bio je aktivan sokolac, svirao violinu i vodio đački orkestar, čitao knjige na francuskom, postao odličan šahista i osvojio prvenstvo Šumadije u stonom tenisu. Sa tek napunjenih 18, već je u mislima bio u Beogradu, na visokoj školi, ali je tokom pet sledećih godina sve i ostalo u snovima, dok nisu prošla četiri ratna leta i jedno u vojsci, kao dug otadžbini.

– Iz vojnog sanatorijuma u Knez Selu kod Niša, kao vodnik-medicinar, prijavio sam se na studije na Medicinskom fakultetu u Beogradu i bio primljen, ali sam demobilisan tek avgusta 1946, iz bolnice na Oplencu. U međuvremenu, shvatio sam da medicina nije za mene, pa sam se upisao na mineraloško-petrografsku grupu Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja je sledeće godine postala deo PMF-a – kaže akademik Zoran Maksimović (90) za „Politiku”.

Pet prohujalih godina nadoknadio je dolazećim letima, dokazavši kako nevolja može da očeliči čoveka. Diplomirao je 1950. godine i, kao stipendista Srpske akademije nauka, dobio mesto asistenta u Geološkom institutu. Doktorat je dve godine (1954–1956) spremao u Kembridžu, u Engleskoj, 1974. izabran za dopisnog a 1985. za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Dvanaest godina bio je sekretar Odeljenja za matematiku, fiziku i geonauke, aktuelni je predsednik Odbora za geohemiju SANU i osnivač ove discipline u Srbiji.

Centar za naučnoistraživački rad SANU i Univerzitet u Nišu objavili su prošle godine studiju o naučnom opusu akademika Maksimovića, koju je priredio profesor dr Aleksandar Kerković, njegov školski drug. To je i prilika da se naučnik seti svoje neobične mladosti u ratnom Čačku.

– Bila je nedelja, 28. septembar 1941. godine, kad su Nemci došli kući i oca i mene poterali u Arsenal i konjušnice artiljerijskog puka izvan grada, gde su sabili oko 5.000 građana. Starije i bolje obučene su izdvajali pa je moj otac pušten već prvog dana. Mene, u starom odelu, neobrijanog, zadržali su još dva dana. Za sve to vreme nismo imali ni vode ni hleba. Kad su me pustili, sa drugom Acom Nikolićem pretrčao sam oko dva kilometra kroz prazne ulice jer je bila data uzbuna, u daljini su se čuli topovi a Nemci postavljali mitraljeze. Bez daha smo stigli do kuće Mojovića i tu proveli noć. Sledećeg dana Nemaca nije više bilo u Čačku – pripoveda akademik.

Posle propasti Užičke republike Nemci su se vratili, a jula 1942. nedićevci su grupu omladinaca, većinom bivših partizana, sproveli na prinudni rad u selo Skelu kod Obrenovca.

– Ubacili su nas u zgradu nedovršene škole, pored Save, koja je imala samo zidove od cigle i krov. Pod zemljani, našli smo slamu i spavali kao sardine. Kasnije smo dobili daske, a konak u dva nivoa. U sledovanju za doručak bili su debela buđava proja i tanka supa. Na rad smo išli oko tri kilometra daleko, svako sa dve alatke, i čitav dan radili na nasipima oko Save. Predveče, po povratku, čekala nas je večera ista kao doručak. Ne znam koliko smo tačno bili u Skeli, ali kad sam se vratio u Čačak majka je htela da padne u nesvest kad je videla da sam kost i koža. Za sedam dana kod kuće, jedući čorbast pasulj sa tankom reš projom, dobio sam sedam kilograma.

Sa ocem Jovanom, koji je službovao kao sudija u Čačku, ubrzo je morao da se skloni kod očeve sestre u Valjevo, jer je bilo javljeno da će Nemci da hapse njegovog starog. Otuda se Zoran posle nekog vremena vratio u Čačak, ali je stalno noćivao na drugom mestu – nekad u kasarni čete radne službe, drugi put kod kuće, ili kod rođaka Ace Nedeljkovića.

– Baš kad sam 1943. spavao negde u ilegali, došli su ljotićevci da me traže. Mene nisu našli, ali su oca sa 25 drugova odveli u Gornji Milanovac, u zatvor Ljotićeve dobrovoljačke jedinice, kojom je komandovao po zlu poznat pukovnik Marisav Petrović. Moje drugove u zatvoru su isprebijali toliko da nisu mogli da leže na leđima i pretili da će oca poslati u logor na Sajmištu. Ja sam se za to vreme krio u Čačku. Majka mi je rekla da moram da se predam, pa sam s njom vozom otišao u Milanovac i javio se u zatvor. Dugo su me saslušavali, ali me nisu tukli. Sledećeg jutra su nas pustili i vozom smo se vratili u Čačak.

Akademik Maksimović kao geohemičar je istraživao karstne boksite i karstna ležišta nikla u bivšoj Jugoslaviji, Grčkoj, južnoj Francuskoj i na Jamajci. Dokazao je kako se stvaraju i tom prilikom otkrio 10 novih minerala u bazi ovih ležišta i to minerala nikla i elemenata retkih zemalja, koji se u prirodi samo u ovom slučaju javljaju zajedno. Zbog toga je u svetu dobio velika priznanja, a 2001. je izabran za počasnog člana Mađarske akademije nauka. Radio je na geohemijskim problemima, čak i u Sahari, sa svojim doktorandom iz Libije, i to su, veli, bila uzbudljiva istraživanja fosilne podzemne vode u basenu Kufra na jugoistoku ove zemlje.