Platforma plus-minus

Ne znam za vas druge koji ste gledali TV prenos skupštinske debate o predlogu poslednje kosovske rezolucije, ali ja se osećam prilično tužno, poraženo i poniženo. A pri tome nisam imao nikakvih naročitih očekivanja, poznajem glavne aktere i shvatam logiku stranačkih borbi i političkih procesa.

Osećaj je pomalo sličan onom od 9. septembra 2010. nakon tadašnjeg povlačenja srpskog predloga rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštini UN, odnosno zamene sopstvenog predloga onim „usaglašenim sa EU”, tačnije, prihvaćenim posle dramatičnog pritiska iz Brisela, Berlina, Londona i Vašingtona (uz asistenciju medija i obilno sasluženje tada glavne opozicione stranke), čime je otvoren put „tehničkim pregovorima” Stefanović–Tahiri i aktuelnom ubrzanju procesa implementacije kosovske nezavisnosti. S tom razlikom što je ono u Njujorku bio blam planetarnih, a ovo ipak samo lokalnih i regionalnih razmera.

Doduše, ni ova poslednja bruka nije ostala neprimećena. Vodeće zapadne agencije konstatovale su da je ovom skupštinskom rezolucijom „Srbija ublažila stav prema Kosovu” (kao da je on i pre bio bogzna koliko „oštar”), a pohvale su stigle i od Jelka Kacina, koji kao posebno ohrabrenje vidi to što se dijalog Beograda i Prištine sada „institucionalizuje” i direktno stavlja u kontekst napretka u evrointegracijama.

Da se razumemo, srpska reakcija na proglašenje kosovske nezavisnosti je od početka bila prilično traljava i jadna. Mere koje je preduzela tadašnja Koštuničina vlada (DS–DSS–G17 plus) bile su, s obzirom na važnost i dramatičnost situacije, uglavnom neadekvatne, polovične i kalkulantske. (Interesantno je da su tada, recimo, Nikolić i Dačić, a naročito ovaj drugi, pominjali mnogo oštrije poteze, uključujući i vojne.) Naši ambasadori iz zemalja koje su priznale Kosovo „pozvani su na konsultacije”, organizovani su protesti i molebani i najavljene tužbe pred Međunarodnim sudom pravde. Ali to su ipak bile reakcije jedne male, slabe i poražene zemlje koja se ne miri s politikom svršenog čina, iako nema hrabrosti i nije u stanju da se sili i nepravdi ozbiljnije suprotstavi.

Tadićeva vlada je, međutim, odmah na početku opozvala ili dodatno relativizovala te ionako slabašne mere – vratila ambasadore, prihvatila Euleks, kao i postupno povlačenje Unmika u korist kosovskih „privremenih institucija”. A borba za Kosovo je manje-više svedena samo na Jeremićevo aktivno lobiranje protiv priznavanja kosovske nezavisnosti, kao i podršku srpskim („paralelnim”) institucijama na severu pokrajine. No, nakon presude Međunarodnog suda pravde, povlačenja rezolucije u Generalnoj skupštini, a naročito posle posete Angele Merkel i njenog javnog saopštavanja da se zahteva ukidanje „paralelnih institucija”, postalo je jasno da se od Srbije i njenih vlasti zahteva ništa manje i ništa drugo do puna i bezuslovna kapitulacija.

Jasno je da „tehnički” pregovori između Beograda i Prištine, koji su proistekli iz takvog „sporazuma” i takve atmosfere nisu mogli biti bitno drugačiji. I jasno je da je samo potpuni diskontinuitet sa politikom „i Kosovo i EU” mogao, eventualno, zaustaviti zahuktalu kompoziciju kosovske nezavisnosti – kao što je bilo jasno da nova vlada za takav diskontinuitet nema ni snage ni želje. Čak, naprotiv! Ono što je Tadić razvlačio i odugovlačio, kupujući vreme i naizmenično farbajući i nervirajući domaću javnost i zapadne partnere, nova vlast je krenula da odrađuje bez odlaganja, energično i čilo. Štaviše, kao što smo ovde već konstatovali, uz jedan poguban turnir u kooperativnosti između vladajućih koalicionih partnera, u kojem se Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić međusobno takmiče i naizmenično pretiču. (Doduše, nakon ovog zamešateljstva sa ambivalentnom platformom i potonjom rezolucijom očigledno je da se Nikolić povlači iz te trke, ali to, pri trenutnom odnosu snaga, više ionako nije mnogo važno – pod uslovom da ne pokušava da ometa vladu i pregovarački proces u Briselu.) 

U prvobitnom predlogu predsednikove platforme takvu smetnju moglo je da predstavlja insistiranje na principu da „ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno” i zato je taj princip (skupa sa pominjanjem „katalonskog modela” i Republike Srpske, te nagoveštajem mogućnosti prekida dijaloga) nestao iz novog predloga, kao i iz skupštinske rezolucije. Vlada je dobila širom otvoreni prostor da „hrabro” nastavi putem postepenog, ali bespovratnog, korak po korak prihvatanja kosovske nezavisnosti.

Naravno da posle svega ostaje gorak ukus u ustima i dilema da li nam je, u takvim uslovima, platforma, odnosno rezolucija, uopšte bila potrebna, ako je njena jedina posledica bila to što je još jednom demonstrirana srpska nemoć i odsustvo bilo kakve političke volje zvanične Srbije da se protiv kosovske nezavisnosti ozbiljnije bori.

Osim ukoliko, možda, demonstriranje upravo te nemoći i neželje od početka nije i bio cilj?!

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”