Što ne prodaju – preoru

„Svako ko ovde gaji povrće, a to je maltene svaka kuća u selu, prekopa ili baci deo onoga što uzgoji”, kaže Ljubiša Davidović, žitelj Velikog Sela, naselja na Dunavu od oko 400 kuća koje pripada beogradskoj opštini Palilula.

Ovo mesto, čiji rit zaprema oko 800 hektara, nekada je sa obližnjim Slancima i Višnjicom hranilo povrćem mnoge krajeve bivše Jugoslavije.

Sada je doživelo sudbinu propadajućeg srpskog agrara. Više nemaju ni mesnu kancelariju. Lokalna kafana radi samo ujutru i uveče. Popodnevni časovi „utucavaju” se u poljoprivrednoj apoteci u centru, gde je ekipa „Politike” zatekla Davidovića i još nekoliko meštana.

Mnogo veći problem je što više u selu nema ni otkupne stanice gde bi žitelji mogli da plasiraju zelenu salatu, krastavac, kupus i druge kulture koje „preteknu” posle hroničnih prirodnih nepogoda – još jednog faktora koji doprinosi bacanju velikog dela povrća.

– Iz 15 plastenika, dužine po 30 metara, preživela mi je samo polovina zasađenog povrća. Pola je propalo zbog suše i snega – govori Davidović.

Ali, ni ono što je opstalo nije prodato u celosti. Što se ne proda na kvantaškoj ili gradskim pijacama, gde ovdašnji meštani iznose robu trpeći nelojalnu konkurenciju nakupaca, ostaje pod svodom plastenika, a onda se preore. Osim ako ranije nije iščupano pa ostalo neprodato, a sezona prošla. Tada se, „za promenu”, baca u kontejner.

– Srbija uvozi paradajz, luk i još štošta, a hipermarketi sarađuju mahom sa velikim proizvođačima. Mi, individualni poljoprivrednici, nemamo mnogo perspektive, a suočeni smo i sa poskupljenjem bitnih stavki za održavanje oranica, kao što je skok cene đubriva. Džak je za godinu dana sa 1.200 dinara „otišao” na 2.600 – kaže Davidović.

Bacanju povrća koje se u Velikom Selu nezvanično procenjuje na 40 odsto od zasađenog kumuju i prirodne nepogode. Ovo naselje svake godine proživljava istu dramu, čiji prvi čin obično počinje zimi. Sneg i mraz, u saučesništvu s vetrom, ruše plastenike kojima obiluje pejzaž ovog naselja. Sa lopatom u rukama tih dana se izlazi i po pet puta dnevno.

A kad uoči proleća beli pokrivač počne da se otapa pa se slije u Dunav, nivo reke se izdigne i hektari bivaju poplavljeni. Tad kreće gerilski pohod protiv bujice – oko 1.700 meštana ovog dela Beograda nosi džakove pune peska i pravi nasipe na obali.

Prošle godine na sve se to nadvila i letnja uvertira u vidu suše koja je urnisala oranice širom Srbije, pa i ovde, na ivici Palilule, stvarajući dodatne probleme.

– Tako su presušili i bunari u selu pa nije više bilo moguće navodnjavanje oranica – navodi žiteljka Vesna Simić, inače agronom po struci.

Potencijalno rešenje, smatra ona, bilo bi da se na nekoj obližnjoj koti sprovede akumulacija dunavske vode. Ali, tako skup poduhvat nemoguć je bez pomoći države.

– Do tada, apsurdne situacije će se i dalje dešavati. Zamislite, uostalom, kako je nekom ko ima njivu na kojoj mu je zbog suše sve uvenulo, a nalazi se na stotinak metara od Dunava – zaključuje Vesna Simić.

D. Bukvić

-----------------------------------------------------------

Snežni zarobljenik

Dajući sve od sebe da sačuvaju povrće od oštrih zima, snegova i drugih prirodnih nepogoda, meštani Velikog Sela zapadaju i u neobične situacije. U ovom naselju još se pamti događaj od prošle godine, kada je jedan žitelj pošao da očisti prolaz između dva plastenika dugačak nekoliko desetina metara. Kada je izašao na stazu „naoružan” lopatom i dalje je žestoko vejalo, ali je pokrivač pretio da ugrozi prohodnost pa je meštanin rešio da razgrne napadale smetove. Tako je počeo da čisti i stigao do sredine puta. Okrenuo se iza sebe i spazio da je deo prolaza koji je dotad očistio već zavejao novi sneg. Ostao je tako zarobljen: napred i nazad beli pokrivač, a levo i desno zidovi plastenika. Jedini izlaz bio je da iseče foliju jednog od njih i kroz njega izađe napolje.

Tako je sam morao da načini štetu za čije je pravljenje obično zadužena majka priroda. Njeni hirovi ne koštaju žitelje jeftino, jer prosečan plastenik dužine tridesetak metara košta najmanje 300 evra.