Што не продају – преору

„Свако ко овде гаји поврће, а то је малтене свака кућа у селу, прекопа или баци део онога што узгоји”, каже Љубиша Давидовић, житељ Великог Села, насеља на Дунаву од око 400 кућа које припада београдској општини Палилула.

Ово место, чији рит запрема око 800 хектара, некада је са оближњим Сланцима и Вишњицом хранило поврћем многе крајеве бивше Југославије.

Сада је доживело судбину пропадајућег српског аграра. Више немају ни месну канцеларију. Локална кафана ради само ујутру и увече. Поподневни часови „утуцавају” се у пољопривредној апотеци у центру, где је екипа „Политике” затекла Давидовића и још неколико мештана.

Много већи проблем је што више у селу нема ни откупне станице где би житељи могли да пласирају зелену салату, краставац, купус и друге културе које „претекну” после хроничних природних непогода – још једног фактора који доприноси бацању великог дела поврћа.

– Из 15 пластеника, дужине по 30 метара, преживела ми је само половина засађеног поврћа. Пола је пропало због суше и снега – говори Давидовић.

Али, ни оно што је опстало није продато у целости. Што се не прода на кванташкој или градским пијацама, где овдашњи мештани износе робу трпећи нелојалну конкуренцију накупаца, остаје под сводом пластеника, а онда се преоре. Осим ако раније није ишчупано па остало непродато, а сезона прошла. Тада се, „за промену”, баца у контејнер.

– Србија увози парадајз, лук и још штошта, а хипермаркети сарађују махом са великим произвођачима. Ми, индивидуални пољопривредници, немамо много перспективе, а суочени смо и са поскупљењем битних ставки за одржавање ораница, као што је скок цене ђубрива. Џак је за годину дана са 1.200 динара „отишао” на 2.600 – каже Давидовић.

Бацању поврћа које се у Великом Селу незванично процењује на 40 одсто од засађеног кумују и природне непогоде. Ово насеље сваке године проживљава исту драму, чији први чин обично почиње зими. Снег и мраз, у саучесништву с ветром, руше пластенике којима обилује пејзаж овог насеља. Са лопатом у рукама тих дана се излази и по пет пута дневно.

А кад уочи пролећа бели покривач почне да се отапа па се слије у Дунав, ниво реке се издигне и хектари бивају поплављени. Тад креће герилски поход против бујице – око 1.700 мештана овог дела Београда носи џакове пуне песка и прави насипе на обали.

Прошле године на све се то надвила и летња увертира у виду суше која је урнисала оранице широм Србије, па и овде, на ивици Палилуле, стварајући додатне проблеме.

– Тако су пресушили и бунари у селу па није више било могуће наводњавање ораница – наводи житељка Весна Симић, иначе агроном по струци.

Потенцијално решење, сматра она, било би да се на некој оближњој коти спроведе акумулација дунавске воде. Али, тако скуп подухват немогућ је без помоћи државе.

– До тада, апсурдне ситуације ће се и даље дешавати. Замислите, уосталом, како је неком ко има њиву на којој му је због суше све увенуло, а налази се на стотинак метара од Дунава – закључује Весна Симић.

Д. Буквић

-----------------------------------------------------------

Снежни заробљеник

Дајући све од себе да сачувају поврће од оштрих зима, снегова и других природних непогода, мештани Великог Села западају и у необичне ситуације. У овом насељу још се памти догађај од прошле године, када је један житељ пошао да очисти пролаз између два пластеника дугачак неколико десетина метара. Када је изашао на стазу „наоружан” лопатом и даље је жестоко вејало, али је покривач претио да угрози проходност па је мештанин решио да разгрне нападале сметове. Тако је почео да чисти и стигао до средине пута. Окренуо се иза себе и спазио да је део пролаза који је дотад очистио већ завејао нови снег. Остао је тако заробљен: напред и назад бели покривач, а лево и десно зидови пластеника. Једини излаз био је да исече фолију једног од њих и кроз њега изађе напоље.

Тако је сам морао да начини штету за чије је прављење обично задужена мајка природа. Њени хирови не коштају житеље јефтино, јер просечан пластеник дужине тридесетак метара кошта најмање 300 евра.