Nije lako biti Srpkinja

Čačak – Mnoge teške godine prošle su kroz život Perse Bacić (43), ali je juče u snegovitom Čačku dočekala vest za koju je mislila da nikad neće stići. U gradskoj upravi saznala je da će joj Ministarstvo unutrašnjih poslova dati srpsko državljanstvo.

– Odmalena sam htela da budem Srpkinja, i eto mi. Ali, sad mi nije žao svih muka i nevolja, ja sam srećna osoba – kaže za „Politiku” ova žena čiji bi životopis teško i u knjigu stao.

Porodica Popović u mestu Vraka, kod Skadra u Albaniji, čuvala je srpsko poreklo, imena i običaje iako su ih vlasti prekrstili u Popaj. Kad se 1969. godine tu, pod krovom zemljodelaca i odgajivača duvana, rodila devojčica ukućani su joj nadenuli ime Persa, što kod matičara nije vredelo.

– Tada su Enver Hodža i Tito bili nešto u zavadi, i mom ocu Radomiru pretili su zatvorom ako mi da srpsko ime. Zato sam upisana kao Drita Popaj i za 12 godina školovanja na albanskom završila osnovnu i srednju poljoprivrednu.

Krajem osamdesetih u Vraki su ispotiha čuli o padu Istočnog bloka pa je srpski zbeg malo-pomalo podigao glavu, tražeći svoju zastavu, školovanje na maternjem, jezik, pismo i crkvu. Znajući da im to niko neće doneti u rodno selo, dvadesetogodišnja devojka je, sa bratom Đorđem, pešice prešla planinu i granicu i obrela se na crnogorskoj strani, u Tuzima. Tu su uhapšeni i na tri nedelje, kao imigranti, smešteni u istražni zatvor. U to su im se, pešačeći preko granice, pridružili i drugi članovi bratstva iz Vrake, i razmešteni su po Crnoj Gori kao izbeglice: Drita (Svetlana) i njena majka u zatvor u Spužu, dva brata na Glavu Zete ali bez žena, njihove supruge i deca, treći brat i sestra u Ravnu Reku kod Bijelog Polja.

– Ali, ja sam uvek maštala da živim u Srbiji. Zato sam prihvatila da 30. novembra 1992. godine pređem u motel „Nora” u Klini, u Metohiji, i tu upoznala Desimira Bacića iz obližnjeg sela Dolac. Odmah smo se zagledali i uzeli, već 24. decembra.

Rodila je troje dece u porodilištu u Peći, Stefana 1994, Dušana sledeće godine i Cvetu 1998. ali su svi zajedno, sa Desimirovim roditeljima, morali da beže („Uz kišu metaka”) u junu 1999. godine. („Dolac je bilo čisto srpsko selo i mogli smo da se branimo, ali kad su došli Italijani iz Kfora morali smo da uteknemo.”)

Kuda će? Najpre 15 dana u Kraljevo, pa tri meseca u Batočinu, zatim šest godina u Užice, svuda kao raseljeni. Prvog letnjeg dana 2005. uselili su se u kućicu pod Bukovikom u Donjoj Trepči, 15 kilometara od Čačka, koju je Desimir kupio prodavši jednu parcelu u metohijskom zavičaju. Ovo im je, može biti, konačna adresa, ali nije bilo sreće da žive u zdravlju i veselju. Desimir je pre dve godine, posle nesreće sa traktorom, ostao težak invalid, a Persa ubrzo dobila otkaz od gazde u preduzeću jer nije naša državljanka. („Držao me celu godinu bez papira, hvala mu i za toliko.”)

Sva ta tegobna leta žena je u Srbiji provela s papirima koji bi brzo postajali nevažeći. Još u Bijelom Polju, 1991. godine, dobila je legitimaciju za strance i sa njom se služila kasnije na Kosmetu. Kad je izbegla iz južne pokrajine u centralnu Srbiju dali su joj belu ličnu kartu za raseljena lica, i zdravstvenu knjižicu na osnovu nje. Posle dolaska u Donju Trepču, imala je dve mogućnosti: da ode u Banju Koviljaču i tamo dve godine živi kao emigrant, ili da ilegalno otputuje u Albaniju i izvadi njihov pasoš.

Jednom je već kao ilegalac bila u rodnoj Vraki da bi promenila ime i prezime u Persa Popović iako nije imala nikakvu ispravu („Daš 50 evra da uđeš, 50 da izađeš”), pa je na isti način otišla po albanski pasoš. Računala je: lako će posle preći u Srpkinje, kao i ove Albanke što se sad udaju po Šumadiji. To je bilo 2007. godine, boravak je produžavala jednom godišnje, plaćajući oko 10.000 dinara za takse. Prošle jeseni ponovo je išla u Albaniju, Kruševac, Kragujevac i Klinu kako bi pribavila sve papire i konačno zaslužila državljanstvo Srbije. Ali, zaprepastila se kad su joj rekli da već kasni i da joj je ostalo samo 15 dana da u Albaniji zameni njihov pasoš iz starog u biometrijski, i da u Klini dobije izvod iz matične knjige venčanih sa oznakama države Srbije koji više niko i ne izdaje. Naša administracija pretila je da će Persu deportovati, a nisu joj dali da se ovde ponovo venča sa svojim mužem.

– Budila sam se noću jer mi je u san dolazilo kako me policajci odvajaju od dece i odvode. Na kraju sam rekla: ja ovde živim 23 godine a nemam nijedno pravo, ni da radim, ni da se lečim, ni da glasam, iako sam rodila troje Srpčadi, zato odoh u Albaniju i deca će sa mnom. A, ne može – kazali su mi – deca su srpski državljani.

Na kraju, u bezizlazu, zamolila je svog suseda iz sela Vlada Milića da joj pomogne. On je, inače, zamenik predsednika Skupština grada Čačka, Veljka Negovanovića, i oba su razložno objasnili u Ministarstvu unutrašnjih poslova o kakvom je slučaju reč. Otuda su juče javili da je molba uslišena i da se već priprema rešenje o državljanstvu za Persu Bacić, rođenu Dritu Popaj, kasnije Persu Popović.

Juče u podne žena je nasmejana otišla iz Čačka u svoje selo. Tamo, u Donjoj Trepči, ima 70 ari zemlje, dve koze i prasiće. Neko će preteći i za slave: Bacići obeležavaju Svetog Nikolu, Popovići Svete Vrače. Ostalo je i nešto imovine u Dolcu kod Kline, iako je jedna njiva već nestala:

– Ni sad ne mogu da verujem, ali istina je: Albanci su iz jedne naše njive skinuli i odvukli tri metra zemlje i ostala je samo velika rupa sa krečnjakom na dnu.