Ko pali knjige, paliće i ljude

Kasna je noć. Sklapam korice knjige penzionisanog profesora političke ekonomije Zagrebačkog sveučilišta Ante Lešaje „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih godina”.

U to doba razgovara se samo sa duhovima i uspomenama. Naviru sećanja na Split, Ploče, , na kraj pedesetih, šezdesetih, na Zagreb sedamdesetih godina prošlog veka, na prve pročitane knjige kojih više nema u tim gradovima.

Ravno šest stotina strana... Šest stotina dokumentovanih strana o uništavanju kulturnih dobara, pre svega knjižnog fonda, u Hrvatskoj od 1990. do 2010. godine.

„Postoje privilegovani trenuci kada sama stvarnost pokazuje svoju suštinu i sve zavisi od toga hoće li se naći pisar i verno zapisati ono što izlazi na površinu”, pisao je svojevremeno poznati češki filozof Karel Kosik.

I gle čuda, esej iz kojeg je citirana ova misao preveo je upravo profesor Ante Lešaja. „U takvim razdobljima, kada se nakratko otvaraju riznice stvarnosti, a njena suština izranja iz dubina skrivenosti, važniji su zapisivači, nego proroci vidovnjaci”, kaže dalje Kosik.

I upravo će se njegov prevodilac u jednom pogrešnom vremenu naći na pravom mestu. Verno će zapisati i istražiti verovatno najveći kulturološki zločin koji se desio posle Drugog svetskog rata. Ante Lešaja, univerzitetski profesor Sveučilišta u Zagrebu, predavao je političku ekonomiju, penzionisan je 1990. godine.

Vraća se na rodnu Korčulu i volonterski angažuje na razvoju Narodne knjižnice Općine Korčula. Lešaja je od onih koji veruju da je knjiga čoveku najbolji drug.

Ubrzo primećuje da se u njegovom gradiću, uz političke, odvijaju i drugi procesi sa kojima ovaj čovek nije mogao da se pomiri – procesi čišćenja „hrvatskog tla” od svega što podseća na Srbe, Jugoslaviju, komunizam, socijalističke ideje.

Vrhunac je bio kad je tu, u njegovom malom hramu knjige, knjižnici u Korčuli, za koju je verovao da će ostati pribežište razočaranima, mesto traženja mira, osetio jezivi, ledeni, dah fašizma: počelo je uklanjanje „nepodobnih” knjiga. U prvom talasu izbačena je ćirilica, a potom latinična izdanja Crnjanskog, Andrića, Kiša, Stankovića, Kapora…

Tomas Man će povodom spaljivanja knjiga u maju 1933. godine reći: „Ko pali knjige, paliće i ljude”. Ove reči u predvorju budućnosti bile su obeležene gasnim komorama i njihov eho traje do danas. Knjige na lomači bile su uvod u „kristalnu noć”, koja je ceo svet naučila kako izgleda zatiranje svake različitosti.

A da li smo mi, na ovom balkanskom prostoru, nešto naučili. Stvarnost je puna simbola. Na vrhu gomile knjiga koje su u Rijeci izbačene iz biblioteka stajala je knjiga koja je u naslovu imala Jasenovac.

Da li je za nas istorija učiteljica života. Ili je naša stvarnost zapravo sročena u aforizmu Milovana Vitezovića „Istorija je bila učiteljica, a onda su došli neki manijaci i silovali je”.

Devedesete godine u Hrvatskoj su bile godine prevrata i uništavanja. Kratko pamćenje je ono s čim prevratnici najčešće računaju, ali desio im se Ante Lešaja i knjiga „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih”, iscrpan dosije kao oblik borbe protiv zaborava kulturnog zločina.

Kada su 29. jula 1941. godine okončali stravičan zločin – po motivima, monstruoznosti i mestu gde je počinjen, možda jedan od najstrašnijih u ljudskoj istoriji – ustaški koljači iz Glinske crkve slavili su dva dana. Prožimalo ih je dvostruko zadovoljstvo: likvidirali su oko 1.700 Srba, a iza sebe nisu ostavili nijednog svedoka.

Tako su mislili. Jedan je ipak pretekao – Ljuban Jednak. Bez njega to ritualno klanje nikada ne bi do kraja bilo rasvetljeno, ne bi se znalo kako se čovek u trenutku pretvara u zver, kako se slika pakla pretvara u stvarnost.

Ćirilica je proglašena đavolskim pismom, a nacionalistički čizmaši počeli su da brišu blato o obraze Crnjanskog, Nušića, Ćopića, Miljkovića…

Pod ciničnom formom „otpisa knjiga”, iz zabitih školskih biblioteka sve do vodećih nacionalnih institucija u Zagrebu, u rezališta je odneseno gotovo 2,8 miliona knjiga ili 13,8 posto ukupnog knjižnog fonda.

„Nije mi bilo važno je li negdje uništeno sto ili sto tisuća knjiga. Važan je bio princip i odnos društva. Ova knjiga rezultat je želje da to dokumentiram, da ne prepustimo zaboravu. Jedan bibliotekar je napisao da je došlo do prevrednovanja knjižnog fonda i da je u tom procesu, u dotičnoj regiji, odstranjeno negde 25 odsto bibliotečkog fonda. U Splitu, direktor jedne osnovne škole izjavio je da su od 10.000 knjiga oko 60 odsto očistili od ’literature koja je trovala mladež’. No, u tom moru uopštenosti, kao ekonomista, ipak sam nastojao da taj poduhvat brojčano odredim. Međutim, statistika uopšte nije beležila uništavanje kompletnih fondova knjiga u domovima JNA, komitetima, mesnim zajednicama, spomen-domovima, preduzećima... Tako su mi za istraživanje preostale samo školske, narodne, specijalne biblioteke... ali sam i tu naišao na velike opstrukcije”, reći će Ante Lešaja.

(Sutra: Lepe knjige lepo gore)