Ništa nije rešeno južno od Save

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – „Balkan sam pratio više nego druge oblasti, ali ne smatram sebe ’specijalistom’: više sam se bavio uporednim analizama”, kaže nam na početku razgovora za „Politiku” dr Dejvid B. Kenin, koji se nedavno posle 31-godišnjeg staža penzionisao kao viši analitičar CIA, da bi postao honorarni profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu za napredne međunarodne studije Univerziteta „Džon Hopkins”. Za intervju novinama morao je, po ustaljenoj proceduri, da dobije dozvolu bivšeg poslodavca, ali, kaže, oko toga „nije bilo problema”. Na uglednom univerzitetu upravo drži predavanja o Balkanu.

Kako biste uporedili današnji Balkan sa onim iz devedesetih?

Region je dostigao jedan stepen stabilnosti, premda je to u ovom slučaju prejaka reč, možda je adekvatnije reći „ravnotežu”. Niko više ne pokušava da ratuje ni s kim, niko se više ne oseća toliko nebezbednim u odnosu na nekog drugog da bi se dovodila u pitanje regionalna bezbednost.

S druge strane, po mom mišljenju, južno od Save, gde je bilo Osmansko carstvo, ništa još nije konačno, sve je još otvoreno, iako se zasad ništa ne menja. U svakom slučaju, ne verujem da je sadašnja situacija tamo trajna, verujem da će biti novih promena, premda se ne zna koje će doći prve.

Za ona područja koja su bila deo Austrougarskog carstva, sve je postavljeno na svoje mesto, uglavnom zato što su Srbi u Hrvatskoj izgubili rat 1994–1995: pobede na bojištu su i dalje važne, bez obzira na ideološke izjave koje dolaze sa Zapada.

Izuzetak je Vojvodina, takođe nekad deo Austrougarske, gde je glavno pitanje njene manje ili veće autonomije i položaja u Srbiji, koje je veoma komplikovano i za mene kao autsajdera veoma zanimljivo za praćenje.

Šta je po vama suština problema u Vojvodini?

To je pitanje u čijim je rukama novac: da li resursi ostaju u Vojvodini ili odlaze u Beograd. Vojvodina ima veoma plodnu zemlju, dobru infrastrukturu za investiranje i dobru povezanost s centralnom i istočnom Evropom, stanovništvo je u mnogo boljoj ekonomskoj situaciji od drugih Srba... Problem tamo nije u odnosima između Mađara i Srba, to je minorno pitanje, u svakom slučaje manje od pitanja odnosa između samih Srba.

Šta je glavni problem južno od Save?

Srbi su najveća zajednica u tom području i sve dok su oni i Srbija nezadovoljni ništa nije rešeno. Nije reč samo o tome da su Srbi nezadovoljni drugima, nego su nezadovoljni i sami sobom. Posle vekova političkih, društvenih i ekonomskih promena još nisu uspeli da stignu dotle da budu srećni sa onim što je postignuto, a to pogađa ceo region.

Pažnju privlači, kao veoma zanimljiv fenomen – novi identitet muslimana u Sandžaku, podeljenom između novonezavisne Crne Gore i Srbije, koji se sada izjašnjavaju kao Bošnjaci. Izuzetno je važno kako će se ta zajednica razvijati, da li kao verska, sekularna ili mešavina ova dva modela. To je u svakom slučaju nova činjenica koja će uticati na situaciju u regionu. Da ne pominjemo Kosovo...

Kako vidite ukupno stanje demokratije u regionu?

Demokratija, onako kako je predstavlja Zapad, nije samo politički sistem, već i ideologija. Zato odgovor na ovo pitanje zavisi od toga šta se u stvari smatra demokratijom, da li je samo forma ili unutrašnji sadržaj svih interakcija u jednom društvu. Nema jedne dijagnoze za sve demokratske forme koje se razvijaju u regionu.

Usredsredimo se onda na Srbiju...

Kad je reč o Srbiji, ono što mi je palo u oči jeste to da posle prošlogodišnjih izbora partije koje su želele da formiraju vladu nisu pregovarale toliko o političkim i programskim principima, koliko o tome koja će da dobije koje državno preduzeće. To znači da demokratija u Srbiji nije samo pitanje sistema nego i šta ko kontroliše. Danas u Srbiji imate situaciju da se ministar Vučić bavi pitanjima korupcije, dok premijer Dačić mora da objašnjava prirodu svojih ličnih kontakata. Vodi se i debata o tome šta je dozvoljeno, a šta nije u odnosima političara s biznismenima. Ono što gura Vučić – da korupcija bude u središtu pažnje – nije po sebi loša stvar, mada će zakomplikovati odnose među političarima.

Stvara se situacija da se svako osvrće preko sopstvenog ramena u dilemi s kim može, a s kim ne bi smeo da razgovara. To je, sa jedne strane, dobro jer stvari čini transparentnijim, ali s druge strane pokazuje da još ne postoje pravila za odnose političkih i ekonomskih lidera. Političari u Srbiji su tako u ulozi rimskih konzula koji bi po prestanku mandata odlazili u neko drugo mesto da budu prokonzuli, jer im je to bila garancija da neće biti uhapšeni zbog onoga što su radili dok su bili na vlasti.

To je problem u Srbiji danas, jer postoji izvesna dezorijentisanost u pomenutim odnosima, pa je zato važno sagledati kakva će se pravila u tom pogledu formulisati, pravila koja će važiti za sve i koja se neće menjati kad god se promeni vlada, direktor nekog državnog preduzeća, ili neki oligarh iz privatnog sektora postane moćniji od nekog drugog oligarha.

Znači li to da Srbija kao država još nije institucionalno dovršena?

Slažem se, institucionalizacije nije laka niti je bilo kad konačno završena, institucije se menjaju i u mojoj zemlji. Pitanje je, međutim, ko to usmerava, koliko je to transparentno, koja vrsta opozicije se može razviti raznim promenama i kako se vodi debata o tome. Kako se donose odluke i koliko su one postojane: da li su dobre i važeće samo dok su na vlasti ljudi koji su ih doneli ili postaju „institucionalizovane” i kao takve trajni deo sistema.

Kako da se to postigne u Srbiji?

Nema jednog puta, to će biti duga borba. Suštinsko pitanje jeste da li će srpski političari moći da dođu u fazu da imaju poverenja u transparentnost; da li će sebi priuštiti mogućnost da izgube neke bitke, da to svi vide i da oni sami to priznaju, a da pri tome zadrže samopouzdanje da će u sledećoj debati biti pobednici. Sve dok se to, kao mera poverenja u sistem, ne dogodi i sve ostalo će biti neizvesno. A to nije lako postići.

-----------------------------------------------------------

Šta će vam NATO

Srbija je izuzetak na Balkanu po tome što ne želi u NATO. Da li je, po vašem mišljenju, to u njenom interesu?

Nisam siguran šta bi Srbiji značio ulazak u NATO. To ne bi rešilo pitanje njene bezbednosti; ako bi imala problema s nekim susedima oni bi u svakom slučaju morali da budu rešeni baš s tim susedima. Po mom mišljenju, pitanje ulaska Srbije u NATO je minorno pitanje, nema velikih posledica ni u jednom ni u drugom slučaju. NATO je uostalom mnogo manje značajan danas nego što je bio na kraju hladnog rata, što je inače teza koja u Vašingtonu nije popularna.

Sutra: Kosovo ilegalno oduzeto Srbiji