Više ne plačem kada idem iz Beograda

– Kada god sam kao mali odlazio od ujaka iz Beograda za Nemačku, u kojoj sam rođen 1977, od oca koji je rodom iz sela Velika Glava kod Šibenika i majke iz Prijedora, plakao sam. Kada sam poodrastao – prestao sam da plačem, ali sam gutao suze.

Tada sam obećao sebi da ću jednog dana, kada porastem, doći u Srbiju. Da u njoj živim. To sam lane konačno i uspeo. Iz Dubaija, koji je prestižno mesto za život čak i za jednu Nemačku, sa vrlo visokog regionalnog menadžerskog mesta, evo me u Beogradu. I zadovoljan sam. Moja deca dobro će naučiti srpski, a ja više neću plakati kada odlazim. Radovaću se što se vraćam kući, u moj Beograd.

Ovo nam gotovo u dahu govori Saša Pozder, regionalni direktor jedne od najvećih svetskih kompanija „Make” (1838) za proizvodnju i prodaju operacionih stolova i druge medicinske opreme, čiji je godišnji ukupan prihod oko 1,5, a cele grupe oko 2,4 milijarde evra i u kojoj je zaposleno 13.000 radnika širom sveta.

Pozdera je žiri Kluba privrednih novinara Srbije nedavno proglasio za najuspešnijeg mladog menadžera u našoj sredini.

Njegovi početni rezultati u Srbiji, odakle rukovodi regionalnim centrom „Makea” za sve biše zemlje SFRJ, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Albaniju, a uskoro i za Grčku, opravdavaju priznanje, ali nas je više zanimala njegova životna priča, jer iz Srbije, nažalost, odlazi mnogo više mladih i obrazovanih ljudi nego što se u nju vraća.

Priča je tim više intrigantnija, jer je Pozder nemački državljanin, ima hrvatski pasoš, a za Srbiju ga, kako čusmo, vezuju samo davnašnje, dečačke emocije.

Da li je taj patriotski zov odista bio dovoljan razlog da se lagodnost funkcije direktora regionalnog centra u Dubaiju zameni za nepoznanicu zvanu Srbija i jugoistočna Evropa. Iza sebe je imao odista impresivan rezultat za menadžera početnika.

Za samo tri godine povećao je promet kompanije s deset miliona evra u prvoj, na 55 u drugoj, a u trećoj na svih 140 miliona dolara. U centrali nisu mogli da veruju šta je sve uradio za tako kratko vreme.

A onda je, kaže, nešto puklo u njemu. Jednog dana rekao je ženi da polako pakuje stvari.

Pomislila je da se vraćaju u Nemačku, gde je i ona rođena. Ne. Idemo u Srbiju. U Beograd. Kada je ocu saopštio svoj naum, on mu je hladno rekao da nije normalan. A tek što su bili iznenađeni u centrali firme u Raštatu, gradu na granici između Nemačke i Francuske.

Morao je, priča nam u poverenju, čak i da ih malo uceni pretnjom da će otići iz kompanije ako mu ne dopuste da osnuje regionalno predstavništvo u Beogradu, koji je, priznaje, za strateške interese „Makea”, bezmalo slepo crevo na karti sveta.

„Mi, Srbi, iz dijaspore, imamo sasvim specifičnu meru patriotizma. Vama, koji ste ovde rođeni, Srbijancima, kako vas mi zovemo, nije lako objasniti šta za nas znači Srbija. Ja sam taj zov osetio kada sam bio sasvim mali. Sada živim anonimno. Niko me ne dira.

Srce mi je puno”, priča Pozder i dodaje da se uvek grozio svojih drugara iz biše Juge s kojima je rastao, kada bi zaboravili maternji jezik. Svoje klince, Zvezdana od osam, Darka od četiri i po i Nenada dve, terao je dok su bili napolju da govore srpski, a sada kada su u Beogradu, u kući se priča engleski i nemački, da te jezike ne zaborave.

Uspeo je u još nečemu, otkriva nam na tvrdom srpskom jeziku svojstvenom ljudima koji su dugo boravili napolju. U simpatičnoj mešavini jezika očeve Dalmacije i mamine Bosne objašnjava da će boravkom u Srbiji, najmanje pet godina, a za duže pitaće se i centrala firme, pokušati ono što je malo kome uspelo u životu i karijeri – da spoji ljubav i biznis.

„Volim ovu zemlju. Njene ljude. Ali zastupam i interese, pre svih komercijalne, svoje firme. Želja mi je da za vreme mog boravka ovde opremimo najveći broj operacionih sala savremenom, najboljom mogućom opremom. Da vrhunskim lekarima, koje bi i svet poželeo, a ovde rade u izuzetno teškim uslovima, obezbedim obuku, opremu i alate da naša deca, recimo, imaju istu medicinsku uslugu kao u Nemačkoj ili Austriji. Ako u tome uspem – biću srećan čovek”, uverava nas Pozder i dodaje da je trenutna vrednost našeg regionalnog tržišta između 100 i 200 miliona evra.

Srbiji će, kaže, za ono najnužnije biti neophodno 20 do 25 miliona evra. Pitamo ga, s obzirom na veliku aktuelnu priču o korupciji, da li ga je bilo ko „startovao”? Je li morao nekoga da „podmaže” da bi izdejstvovao razne dozvole i papire?

Pozder, gotovo dečački, iskreno, stavlja ruku na srce i kaže da mu niko ni na jednom mestu nije tražio jedan jedini evro.

„Da se razumemo. Birokratije svuda ima. Negde je efikasnija, u Srbiji je malo sporija, ali sve se ponašaju na isti način – sačekaj, dođi sutra, pribavi ovo ili ono, ali ja sam, ipak, posao u Beogradu završio u rekordno kratkom roku”, uverava nas Pozder spremajući se za put koji će trajati gotovo do 21. ovog meseca.

Već se raduje, reče na kraju susreta, povratku kući i svom Beogradu u kome će mu se, kako nam se poveri, roditi još jedno, četvrto dete. Nada se da će biti devojčica.

Polako, ali uspešno

Pozder ove godine, kako nam usput reče, obeležava desetogodišnjicu rada u svom „Makeu”. Firmi koja nosi ime po svom osnivaču (Francuzu) koja danas posluje u sastavu multinacionalne „Getinge grupe”. Karijeru je počeo kao asistent na kopir mašini.

Provodio je sate kopirajući dokumenta. A onda je postao sekretar u komercijali. Šefovi su veoma brzo otkrili njegov talenat za trgovinu i poslali ga na ekonomski fakultet pri Privrednoj komori Nemačke, koji je sa uspehom završio.

Pokazujući izuzetne sposobnosti imenovan je u istoj kompaniji za menadžera prodaje, a zanat je ispekao kao menadžer divizije u Dubaiju. Sada je u Srbiji, a posle – videće se.