Више не плачем када идем из Београда

– Када год сам као мали одлазио од ујака из Београда за Немачку, у којој сам рођен 1977, од оца који је родом из села Велика Глава код Шибеника и мајке из Приједора, плакао сам. Када сам поодрастао – престао сам да плачем, али сам гутао сузе.

Тада сам обећао себи да ћу једног дана, када порастем, доћи у Србију. Да у њој живим. То сам лане коначно и успео. Из Дубаија, који је престижно место за живот чак и за једну Немачку, са врло високог регионалног менаџерског места, ево ме у Београду. И задовољан сам. Моја деца добро ће научити српски, а ја више нећу плакати када одлазим. Радоваћу се што се враћам кући, у мој Београд.

Ово нам готово у даху говори Саша Поздер, регионални директор једне од највећих светских компанија „Маке” (1838) за производњу и продају операционих столова и друге медицинске опреме, чији је годишњи укупан приход око 1,5, а целе групе око 2,4 милијарде евра и у којој је запослено 13.000 радника широм света.

Поздера је жири Клуба привредних новинара Србије недавно прогласио за најуспешнијег младог менaџера у нашој средини.

Његови почетни резултати у Србији, одакле руководи регионалним центром „Макеа” за све бише земље СФРЈ, Мађарску, Румунију, Бугарску, Албанију, а ускоро и за Грчку, оправдавају признање, али нас је више занимала његова животна прича, јер из Србије, нажалост, одлази много више младих и образованих људи него што се у њу враћа.

Прича је тим више интригантнија, јер је Поздер немачки држављанин, има хрватски пасош, а за Србију га, како чусмо, везују само давнашње, дечачке емоције.

Да ли је тај патриотски зов одиста био довољан разлог да се лагодност функције директора регионалног центра у Дубаију замени за непознаницу звану Србија и југоисточна Европа. Иза себе је имао одиста импресиван резултат за менаџера почетника.

За само три године повећао је промет компаније с десет милиона евра у првој, на 55 у другој, а у трећој на свих 140 милиона долара. У централи нису могли да верују шта је све урадио за тако кратко време.

А онда је, каже, нешто пукло у њему. Једног дана рекао је жени да полако пакује ствари.

Помислила је да се враћају у Немачку, где је и она рођена. Не. Идемо у Србију. У Београд. Када је оцу саопштио свој наум, он му је хладно рекао да није нормалан. А тек што су били изненађени у централи фирме у Раштату, граду на граници између Немачке и Француске.

Морао је, прича нам у поверењу, чак и да их мало уцени претњом да ће отићи из компаније ако му не допусте да оснује регионално представништво у Београду, који је, признаје, за стратешке интересе „Макеа”, безмало слепо црево на карти света.

„Ми, Срби, из дијаспоре, имамо сасвим специфичну меру патриотизма. Вама, који сте овде рођени, Србијанцима, како вас ми зовемо, није лако објаснити шта за нас значи Србија. Ја сам тај зов осетио када сам био сасвим мали. Сада живим анонимно. Нико ме не дира.

Срце ми је пуно”, прича Поздер и додаје да се увек грозио својих другара из бише Југе с којима је растао, када би заборавили матерњи језик. Своје клинце, Звездана од осам, Дарка од четири и по и Ненада две, терао је док су били напољу да говоре српски, а сада када су у Београду, у кући се прича енглески и немачки, да те језике не забораве.

Успео је у још нечему, открива нам на тврдом српском језику својственом људима који су дуго боравили напољу. У симпатичној мешавини језика очеве Далмације и мамине Босне објашњава да ће боравком у Србији, најмање пет година, а за дуже питаће се и централа фирме, покушати оно што је мало коме успело у животу и каријери – да споји љубав и бизнис.

„Волим ову земљу. Њене људе. Али заступам и интересе, пре свих комерцијалне, своје фирме. Жеља ми је да за време мог боравка овде опремимо највећи број операционих сала савременом, најбољом могућом опремом. Да врхунским лекарима, које би и свет пожелео, а овде раде у изузетно тешким условима, обезбедим обуку, опрему и алате да наша деца, рецимо, имају исту медицинску услугу као у Немачкој или Аустрији. Ако у томе успем – бићу срећан човек”, уверава нас Поздер и додаје да је тренутна вредност нашег регионалног тржишта између 100 и 200 милиона евра.

Србији ће, каже, за оно најнужније бити неопходно 20 до 25 милиона евра. Питамо га, с обзиром на велику актуелну причу о корупцији, да ли га је било ко „стартовао”? Је ли морао некога да „подмаже” да би издејствовао разне дозволе и папире?

Поздер, готово дечачки, искрено, ставља руку на срце и каже да му нико ни на једном месту није тражио један једини евро.

„Да се разумемо. Бирократије свуда има. Негде је ефикаснија, у Србији је мало спорија, али све се понашају на исти начин – сачекај, дођи сутра, прибави ово или оно, али ја сам, ипак, посао у Београду завршио у рекордно кратком року”, уверава нас Поздер спремајући се за пут који ће трајати готово до 21. овог месеца.

Већ се радује, рече на крају сусрета, повратку кући и свом Београду у коме ће му се, како нам се повери, родити још једно, четврто дете. Нада се да ће бити девојчица.

Полако, али успешно

Поздер ове године, како нам успут рече, обележава десетогодишњицу рада у свом „Макеу”. Фирми која носи име по свом оснивачу (Французу) која данас послује у саставу мултинационалне „Гетинге групе”. Каријеру је почео као асистент на копир машини.

Проводио је сате копирајући документа. А онда је постао секретар у комерцијали. Шефови су веома брзо открили његов таленат за трговину и послали га на економски факултет при Привредној комори Немачке, који је са успехом завршио.

Показујући изузетне способности именован је у истој компанији за менаџера продаје, а занат је испекао као менаџер дивизије у Дубаију. Сада је у Србији, а после – видеће се.