Paradigme se brže menjaju uz pomoć medija

INTERVJU
Jedna od ovogodišnjih aprilskih nagrada grada Beograda, za oblast društvenih i humanističkih nauka, pripala je dr Vojislavu Stanovčiću, poznatom politikologu i dopisnom članu SANU, za kapitalno delo "Politička teorija 1" (Službeni glasnik, 2006). To delo je, inače, kaže naš sagovornik, tek prvi od tri toma projekta kojim pokušava da kritički analizira uloge političkih ideja, teorija i institucija u razvitku društva i položaja čoveka u tim istorijskim društvima. Građu za ove tri knjige profesor Stanovčić prikuplja preko pet decenija, od vremena kad je studirao i pripremao doktorat na pravima, uporedo studirajući i komparativnu književnost. "Jer, velika književnost, baš kao i značajni istoričari, slikama uspeva da neke političke pojave bolje približi čitaocima nego teorijske kategorije kojima se služe političke nauke".

Vi ste, ne samo u poglavlju koje se direktno bavi odnosom književnosti i politike, analizirali značaj najvećih dela književne klasike, od staroindijske Božanske knjige i grčkih tragičara, do Sartra, Dostojevskog ili Kafke. Čime ona, kako kažete, nadahnjuju političku misao, nekad i sad?

Bezbroj je primera. Recimo, Harijeta Bičer Stou, romanom "Čiča Tomina koliba" nadahnula je i dala novi podsticaj abolicionističkom pokretu u Americi. Ali je uticala i na ruskog cara da 1861. uvede reformu kad je ukinuto kmetstvo u Rusiji. Malo je poznato da je Lav Tolstoj razgovarao s Prudonom, o tematici Rata i mira, kad je počeo svoje delo da piše. Da je Gete hteo da bude politikolog, dao bi izvanredne teorije. I Šekspir, koji je problematiku vlastoljublja i njenu tragediju bolje osvetlio nego mnogi teoretičari.

Da li je i danas tako?

Čovek se nije promenio. Otud u književnosti imamo mnogo tzv. "antiutopija", koje upozoravaju na opasnosti koje razvijena civilizacija, uz primenu najsavremenijih tehnologija, donosi. Evgenij Zamjatin, ruski inženjer koji je napisao knjigu "Mi" u kojoj predviđa da čovek neće imati ime, nego broj, ispostvalja se, bio je u pravu. Samo što se to ne dešava šest stotina godina posle nas, već za našeg života. Interesantno je kako te antiutopije danas sve više približavaju trenutak te tamne totalitarne kontrole nad čovekom. "Vrli novi svet" Hakslijev, iz tridesetih godina prošlog veka govori o tome kao o dalekoj budućnosti, koja će se desiti kroz 2500 godina, a već Orvel, 1948. prorokuje da će to biti "1984". Moja prva knjiga sve ovo o čemu sam vam rekao, smešta u šire okvire civilizacija, kultura i religija.

Smatrate da je kultura na ovom prostoru, dakle i naša, nerazvijena, autoritarna kutura. Zbog čega je tako?

Mnogo sam izučavao probleme moći i vlasti, od najstarijih spisa, do teorije moći Bertranda Rasela. Za nas je indikativno tumačenje koje je dao još Kristofer Marlo, obradivši u svojim delima tri puta do moći: prvi, preko vlasti i države (njegov "Tamerlan") drugi putem znanja ("Dr Faustus") i treći preko bogatstva ("Jevrejin sa Malte"). Put do vlasti je tragičan, ja tu grabežljivost za moć kod ljudi često upoređujem s mušicama koje uporno lete na sijalicu, iako sagorevaju. Nikako nove da nauče da je to opasno.

Naša autoritarna kultura ogleda se već od arogantnog ponašanja policije i najnižih činovnika,, pa do najviših nivoa vlasti. Ali, i narod gaji taj mentalitet autoritarne podaničke kulture podložnosti vlasti, autoritetu.

Mi bismo morali u tome da nađemo meru. Mera, to je problem autoriteta i slobode, večita drama. Ono što je Lok, tvorac liberalizma, definisao kao slobodu u okviru zakona. Ali je ta mera vrlo rastegljiva – od onog što je jedan nemački teoretičar iz doba nacizma nazvao "zakonsko nepravo", do "nadzakonskog prava". Ideal bi bio sloboda ograničena umnim zakonom.

Kad već spominjete liberalne teorije, koja poltička teorija je najperspektivnija, sa stanovišta budućnosti?

U ekspaniziji je, još uvek, teorija liberalizma. Nekad kritikovana, osporavana, ona ipak najviše odgovara ljudaskoj prirodi. Ima razloga da se pretpostavi da će ona napredovati, mada nije bez mana. Još su Platon i Aristotel konstatovali da vlast većine može biti najgora od svih političkih. To je uvek slučaj, ako ona ne ispunjava dva uslova. Prvi je, da oni koji vlast vrše, ne vrše vlast u korist onih koji je vrše i okružuju, ili onih koji je dele, nego svih. Drugi je, da odluke većine moraju biti ograsničene pravilima oko kojih je postignuta široka saglasnost. Treba sputavati čovekovu volju, o čemu je zborio Dostojevski u Zlim dusima, da ne dominira nad drugima. Ne samo na vlasti, već i u životu. Kad terorista, recimo,drži nekog na nišanu i demonstrira svoju volju za moć.

Neke razvijene zemlje uspele su da malo institucionalizuju politiku, da postave pravila, od kojih, uzgred, politika odvajkada beži. Uz pomoć vladavine prava, konstitucionalizma i pravne jednakosti svih građana.

Koliko je to moguće, na našoj političkoj sceni, posle smene autoritarnog režima? 

U prošlosti, pojedince su verska ubeđenja, ili savest, navodila da napuste položaje moći. Na primer, Stefana Nemanju. Ali, većina nije takva. Platon je u svojoj Državi verovao u one koji će naučiti i steći političku kulturu, ali ga je iskustvo poučilo da to ne vredi i njegova životna drama bila je, po tvrdnji jednog ruskog teoretičara, kad je shvatio da njegov ideal države ne može proći, jer ljudska priroda nije takva. I onda je Platon, u svom delu Zakoni, došao do ideje zakona. Jer, u slučajevima pravne neizvesnosti – a i kod nas je to bio slučaj nedavno – evidentno je, gotovo uvek, povećanje broja samoubistava, što je rezultat ne samo trnutnog bola ili gladi, već egzistencijalne nesigurnosti na duži rok. Nesposobni da podnesu haos u društvu, ljudi biraju izlaz iz života. To su antropolozi prvi videli: Ljudi vole da žive u uređenom poretku stvari, da se znaju vrednosti, šta tačno da rade, oni, njihova deca, unuci, da bi ostvarili ovo ili ono.

Mi smo u prošlom veku, na ovom prostoru, imali smenu nekoliko takvih društvenih paradigmi, koje su se urušile.

Koliko će ta smena paradigme ovde trajati? Veruje se da je to dug i težak proces, promeniti svest ljudi?

Danas pomoću medija sve može lakše i brže da se promeni, ali i zloupotrebi i instrumentalizuje, nego nekad. Mediji mogu i te kako da utiču na promenu paradigme. Pri tom, čovek ne voli da se menja na silu. Bio sam pre nekoliko godina u Sofiji, tamo u jednom delu grada, što liči na Voždovac a ne slamove, živi 30.000 Roma. Iako pre nekoliko godina nijedan Rom među njima nije bio protestant, u međuvremenu je, dobrovoljno, primamljeno raznim mogućnostima posla, zarade izvan Bugarske, šezdeset posto tih Roma prešlo u protestante, dobrovoljno.

Problem sa promenom paradigme je, međutim, ako je nova pradigma koja nam se nudi, naročito u oblasti međunarodnih odnosa, manjkava, ako ne vodi računa o pravnoj jednakosti za sve, ako prevlada volja neke sile, jer je to vraćanje u istočnjačke despotije, samo na višem tehnološkom nivou i u drugo vreme.

Napali su vas lane, zbog vaše recenzije studije Endru Hejvuda, "Politika", u kojoj autor iznosi pojedine, uzgredne sudove, o agresorskoj i genocidnoj ulozi Srbije u proteklim ratovima na prostoru Bosne i Kosova. Pošto se niste ogradili od tih stavova, pripisali su vam da opravdavate NATO bombardovanje Srbije?