Maestrov promašaj

Ne, nije ovo biografski film o slavnom španskom slikaru Francisku Goji, ali to i nije tako strašno. Ni Formanov "Amadeus" nije bio filmovana biografija Volfganga Amadeusa Mocarta već više, čak pre svega, priča o odnosu genijalnosti i osrednjosti, o detaljima u burnoj istoriji umetnosti iz kojih je reditelj crpeo metafore za snažno tumačenje vitalnih iskušenja moderne civilizacije.

Ipak, o Mocartu se iz ovog filma mnogo toga moglo saznati, dok o Goji u "Gojinim utvarama" to nije slučaj. Nažalost, Gojin lik je još jednom uzaludno potrošen, što se već desilo i u filmovima "Vojvotkinja od Albe" Bigasa Lune i "Goja u Bordou" Karlosa Saure.

Goja u filmovima, jednostavno nema sreće. U Formanovom slučaju, njegov lik nije čak do kraja uzet ni kao primer za promišljanje o jednoj temi ili analizu svih aspekata univerzalnog dobra i zla. Goja je u Formanovom filmu samo vezivno tkivo između aristokratije, buržoazije i sveštenstva u Španiji na prelasku iz 18. u 19. vek. Formanov Goja (Stelan Sakrskgard), postavljen je kao čovek bez bilo kakvog životnog kreda i o njemu se može saznati jedino da je dvorski slikar, da sve radi za novac i da je u poznijim godinama ogluveo.

Dakle, težište ovog filma (scenario pisali Forman i Žan-Klod Karijer, a oni su zajedno potpisnici i istoimene knjige), jeste na nečem drugom – na predstavnicima tri društvene kategorije (aristokratija, buržoazija i sveštenstvo) koji, za razliku od umetnika, imaju jasno određene životne stavove i veru u međusobno toliko različite stvari. U uvodu i razradi, njima je Forman jasno odredio prostor za igru uz sasvim zadovoljavajuću fabulu. Likovi kraljevskog para (Blanka Portiljo – Rendi Kvejd), Gojine muze, mlade i lepe, Ines Bilbatua, pripadnice španske buržoazije u nastanku (Natali Portman) i pre svega lik brata Lorenca (Havijer Bardem), u početku zdušnog pripadnika španske inkvizicije, a u drugom delu filma zdušnog zagovornika ideja i ideala Francuske revolucije, dovoljno su u početnim pozicijama intrigantni, te lako navode gledaoca na "pogrešan trag". Na pomisao da je reč o velikom i moćnom Formanovom filmu.

Da se ovde ipak radi o maestrovom promašaju svedoči ono što sledi u drugom delu filma, u kojem se konci gube, likovi ostaju nedovoljno izgrađeni, a potencijalno dinamična priča postaje svrha samoj sebi, a ne celini filma. Celina se, nažalost, izrodila u bledi katalog ideološke prevrtljivosti i moralne ambivalentnosti.