Eskalacija sajber-rata sa Kinom

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – U uglavnom nevidljivom sajber-ratu u kojem nema frontova niti uniformisanih vojski, ulog je povećan između dva glavna aktera, SAD i Kine, javnim identifikovanjem hakerske vojne jedinice u Šangaju koja se smatra odgovornom za neke od najdrastičnijih upada u sisteme američkih korporacija.„Mondijant”, američka kompanija za kompjutersku bezbednost, koja je dosad bila malo u vestima – probleme svojih klijenata rešavala je diskretno, izvan očiju javnosti – izdala je detaljni izveštaj na 60 strana, iznoseći dokaze o postojanju kineske vojne „Jedinice 61398” i opisujući njene metode kojima su, kako se predočava, „sistematski kradene stotine terabajta podataka iz najmanje 141 organizacije, počev od 2006”.

Na ovaj način zvanični državni kineski hakeri su se domogli intelektualne svojine, poslovnih planova i tehnoloških procesa iz 20 industrija.

U Pekingu je ovo odmah odlučno demantovano: optužbe „Mondijanta” su proglašene neosnovanim, neodgovornim i neprofesionalnim. „Kina se apsolutno protivi svakoj formi hakerstva”, izjavio je prema Rojtersu, glasnogovornik Ministarstva spoljnih poslova, napominjući da je Kina ustvari žrtva ovakvih poduhvata koji mahom dolaze iz SAD.„Mondijant”, čije je sedište u Aleksandriji, u neposrednom susedstvu Vašingtona, a operativni centar u Kaliforniji, navodi da pomenuta hakerska jedinica koju interno naziva „Šangajska grupa”, radi u jednoj šangajskoj 12-spratnicičiju lokaciju detaljno opisuje i da zapošljava više od hiljadu kompjuterskih eksperata čija je dodatna kvalifikacija i perfektno vladanje engleskim jezikom.

Posebno su proučene metode trojice tamošnjih hakera čiji su sajber-nadimci „Ružni Gorila”, „Dota” i „Supertvrdi”. Pribavljene su i njihove imejl adrese, kao i brojevi telefona i, naravno, detaljno analizirane njihove hakerske tehnike.

Vašington dosad nije zvanično ukazivao prstom na Peking kao vinovnika učestalih provala u vladine i poslovne kompjuterske sisteme, ali su poslednjih meseci učestale izjave visokih funkcionera vlade, uključujući tu i predsednika Obamu, o rastućoj pretnji koje ove aktivnosti donose nacionalnoj bezbednosti.

U nedavnom govoru o „stanju nacije”, Obama je rekao kako se zna da „strane zemlje i kompanije kradu naše korporativne tajne”, ali i da „naši neprijatelji sada nastoje da steknu mogućnost sabotaže naše elektrodistributivne mreže, naših finansijskih institucija i sistema za kontrolu vazdušnog saobraćaja”.

Skorašnja „Nacionalna obaveštajna procena”, poverljivi dokument koji je rezultat konsenzusa svih 16 obaveštajnih agencija SAD, takođe, prema detaljima koji su dostavljeni medijima, ukazuje na rastuću opasnost od sajber-diverzija, ali i imenuje neke aktere, među kojima je i Kina.

Bela kuća je ovoga puta saopštila za izveštaj „Mondijanta”: „Mi smo našu zabrinutost zbog sajber-krađa kineskim zvaničnicima predočili na najvišem nivou, uključujući i onaj vojni, i to ćemo i nastaviti”, izjavio je Tomi Vijetor, spouksmen Nacionalnog saveta za bezbednost.

Prema „Njujork tajmsu”, u sledećih nekoliko nedelja, visoki funkcioneri američke vlade nameravaju da kineskim kolegama predoče kako obim i usavršenost napada predstavljaju pretnju samim temeljima odnosa između dve zemlje.

Najdalje je u kritici Kine otišao kongresmen Majk Rodžers, republikanski predsednik Obaveštajnog komiteta predstavničkog doma. „Mi znamo da Kinezi sada nemaju motiva da prestanu sa svojim upadima”, rekao je u intervjuu „Njujork tajmsu”. „Ako im za to ne ispostavimo visoku cenu, oni će upade samo ubrzati.”

Određivanje „visoke cene” je međutim diplomatski osetljivo, jer ni Amerika nije sasvim čista u ovom pogledu: već samo identifikovanje „Šangajske grupe” je svojevrsni čin sajber-špijunaže (doduše defanzivne), a prošlogodišnje priznanje da su dosad najsavršeniji virusi, „staksnet” i „flejm” koji su sabotirali iranska nuklearna postrojenja delo američkih, takođe državnih hakera, dokaz je da SAD nije samo žrtva.

Sve ovo upućuje da je trka u sajber-naoružanju uveliko u toku, ali da još nije sazrelo vreme da se ona obuzdava nekim međunarodnim ugovorima. Nisu takođe definisana ni pravila ovog ratovanja – nema još „crvenih linija” koje bi određivale dozvoljeno od nedozvoljenog – što garantuje da će se sukob svakog protiv svih nastaviti.