Slikovnica o velikom caru

Predstava „Konstantin” reditelja Juga Radivojevića nastala je na osnovu drame Dejana Stojiljkovića, fragmentarne strukture, koja ispisuje događaje iz Konstantinovog privatnog i političkog života (dramaturg Ivan Velisavljević, adaptacija teksta za scenu Spasoje Ž. Milanović). Naracija je preambiciozna i nekoherentna, prepliću se brojne scene, likovi i odnosi koji prikazuju Konstantina u različitim životnim dobima, kao ranjivog dečaka (Luka Grubišić), energičnog mladića (Petar Benčina), fizički izmučenog starca (Miodrag Krivokapić). Radnja je koncentrisana na događaje povezane sa Konstantinovim priznavanjem hrišćanstva, početke monoteizma, odnosno na probleme koji su pratili prihvatanje hrišćanstva. Na sceni se munjevito smenjuju prikazi iz Konstantinovog detinjstva, mladosti i starosti, slike njegovih odnosa sa roditeljima, suprugama, vojnicima, pesnicima, lekarima, a radnja se rasteže između Naisusa, Soluna, Nikomedije itd. Jedna od posledica tog mnoštva isporučenih kratkih scena je da se zapravo nijedna začeta tema ne obrađuje dublje ni složenije. Likovi su ostali na nivou skica, neuverljivih figura koje pokušavaju da se održe putem fraza, pseudofilozofskih reči i misli, lažnih zato što iza njih nema dubine ni autentičnosti. U vezi sa tim, gledaoci ostaju uskraćeni za puni doživljaj drame, emotivnu identifikaciju i katarzu koji se očekuju od ove vrste dramskog teatra.

Režija je revijalna, o postojanju nekakvog posebnog scenskog koncepta ili poetike se ne može ni govoriti, postavka je nemaštovita, izraz pojednostavljen. Radnja se dešava na prostoru određenom ogromnim stepenicama na kojima i oko kojih glumci, najčešće deklamativno, nastupaju (scenograf Aleksandar Denić). Slične stepenice su se u istoriji pozorišta često efektno koristile, u predstavama nastalim po istorijskim dramama i tragedijama, na primer u inscenacijama Šekspirovih komada, zbog snažnog metaforičkog potencijala. Tog metaforičkog značaja scenografije u ovoj predstavi nažalost nema, postoji samo njegova mimikrija – stepenice su puki dekor, ukras koji nema stvarni smisao jer ne odgovara suštinski značenjima radnje. Sličnu vrstu disfunkcionalnosti i samodovoljnosti donosi upotreba video tehnologija (video-dizajn Dorijan Kolundžija). Na velikom ekranu u pozadini se tokom cele predstave emituju različite, crno-bele, stilizovane animacije koje prate radnju. One po sebi nisu estetski nezanimljive, ali su u predstavi potpuno nepotrebne jer predstavljaju površnu ilustraciju, ne nadgrađuju radnju ni u jednom bitnom smislu, ni značenjski, čak ni poetski. Uključene su verovatno zato da bi zasenile gledaoca, da bi ga zavele svojom formom i prikrile idejnu prazninu predstave. Kostim je vizuelno efektan, minimalistički dopadljiv (Bojana Nikitović, Stefan Savković).

Glumački dometi u brojnom ansamblu variraju. Pozitivniji utisak su ostavili Petar Benčina, u ulozi mladog Konstantina, zatim Tamara Dragičević kao koketna, samouverena i manipulativna Fausta, druga Konstantinova žene, kao i Suzana Lukić u ulozi ponizne i progonjene Lidije, robinje, hrišćanke. Oni su uverljivi zato što su slojevitiji i suptilniji od većine ostalih likova, suvih, neprirodnih, jednodimenzionalnih: Jelene, Konstantinove majke (Snežana Petrović), Evsevija, biografa (Aleksandar Mihailović), Minervine, prve Konstantinove supruge (Aleksandra Ćosić) itd.

Važnost obeležavanja godišnjice Milanskog edikta, kao i bitnost Konstantinove uloge u istoriji hrišćanstva nisu sporni, ali oni nisu, sami po sebi, dovoljna građa za stvaranje jedne umetnički vredne predstave. Umetnost nije u zavodljivoj formi niti u skupu pompeznih reči. U odsustvu koherentnijeg dramskog tkiva i verodostojnijih likova, kitnjasti izrazi i raskošne slike suštinski ne predstavljaju više od praznih fraza, niti uspevaju da sakriju nedostatak istinskog opravdanja predstave.

Šta nama, danas i ovde, stvarno znači ovo površno scensko iscrtavanje Konstantinovog života? Ne mnogo. Pozorište nije muzej ili arhiv, ono je mesto suočavanja, preispitivanja, problematizacije. Ako nam ne otvori prostore imaginacije, ako nas ne motiviše, ne inspiriše i ne provocira, ono nije pravo, nije teatar, već njegova imitacija.