Сликовница о великом цару

Представа „Константин” редитеља Југа Радивојевића настала је на основу драме Дејана Стојиљковића, фрагментарне структуре, која исписује догађаје из Константиновог приватног и политичког живота (драматург Иван Велисављевић, адаптација текста за сцену Спасоје Ж. Милановић). Нарација је преамбициозна и некохерентна, преплићу се бројне сцене, ликови и односи који приказују Константина у различитим животним добима, као рањивог дечака (Лука Грубишић), енергичног младића (Петар Бенчина), физички измученог старца (Миодраг Кривокапић). Радња је концентрисана на догађаје повезане са Константиновим признавањем хришћанства, почетке монотеизма, односно на проблеме који су пратили прихватање хришћанства. На сцени се муњевито смењују прикази из Константиновог детињства, младости и старости, слике његових односа са родитељима, супругама, војницима, песницима, лекарима, а радња се растеже између Наисуса, Солуна, Никомедије итд. Једна од последица тог мноштва испоручених кратких сцена је да се заправо ниједна зачета тема не обрађује дубље ни сложеније. Ликови су остали на нивоу скица, неуверљивих фигура које покушавају да се одрже путем фраза, псеудофилозофских речи и мисли, лажних зато што иза њих нема дубине ни аутентичности. У вези са тим, гледаоци остају ускраћени за пуни доживљај драме, емотивну идентификацију и катарзу који се очекују од ове врсте драмског театра.

Режија је ревијална, о постојању некаквог посебног сценског концепта или поетике се не може ни говорити, поставка је немаштовита, израз поједностављен. Радња се дешава на простору одређеном огромним степеницама на којима и око којих глумци, најчешће декламативно, наступају (сценограф Александар Денић). Сличне степенице су се у историји позоришта често ефектно користиле, у представама насталим по историјским драмама и трагедијама, на пример у инсценацијама Шекспирових комада, због снажног метафоричког потенцијала. Тог метафоричког значаја сценографије у овој представи нажалост нема, постоји само његова мимикрија – степенице су пуки декор, украс који нема стварни смисао јер не одговара суштински значењима радње. Сличну врсту дисфункционалности и самодовољности доноси употреба видео технологија (видео-дизајн Доријан Колунџија). На великом екрану у позадини се током целе представе емитују различите, црно-беле, стилизоване анимације које прате радњу. Оне по себи нису естетски незанимљиве, али су у представи потпуно непотребне јер представљају површну илустрацију, не надграђују радњу ни у једном битном смислу, ни значењски, чак ни поетски. Укључене су вероватно зато да би засениле гледаоца, да би га завеле својом формом и прикриле идејну празнину представе. Костим је визуелно ефектан, минималистички допадљив (Бојана Никитовић, Стефан Савковић).

Глумачки домети у бројном ансамблу варирају. Позитивнији утисак су оставили Петар Бенчина, у улози младог Константина, затим Тамара Драгичевић као кокетна, самоуверена и манипулативна Фауста, друга Константинова жене, као и Сузана Лукић у улози понизне и прогоњене Лидије, робиње, хришћанке. Они су уверљиви зато што су слојевитији и суптилнији од већине осталих ликова, сувих, неприродних, једнодимензионалних: Јелене, Константинове мајке (Снежана Петровић), Евсевија, биографа (Александар Михаиловић), Минервине, прве Константинове супруге (Александра Ћосић) итд.

Важност обележавања годишњице Миланског едикта, као и битност Константинове улоге у историји хришћанства нису спорни, али они нису, сами по себи, довољна грађа за стварање једне уметнички вредне представе. Уметност није у заводљивој форми нити у скупу помпезних речи. У одсуству кохерентнијег драмског ткива и веродостојнијих ликова, китњасти изрази и раскошне слике суштински не представљају више од празних фраза, нити успевају да сакрију недостатак истинског оправдања представе.

Шта нама, данас и овде, стварно значи ово површно сценско исцртавање Константиновог живота? Не много. Позориште није музеј или архив, оно је место суочавања, преиспитивања, проблематизације. Ако нам не отвори просторе имагинације, ако нас не мотивише, не инспирише и не провоцира, оно није право, није театар, већ његова имитација.