Duhovnik sa dve uniforme

Nije baš konvencionalni sveštenik Jovan Babić, veroučitelj i duhovnik beogradske Vojne gimnazije. Jednu uniformu je zamenio drugom: završio je Vojnu gimnaziju, potom i tri godine na Vojnoj akademiji, koju je napustio da bi diplomirao na Teološkom fakultetu.

Starim vojničkim rečnikom kazano, dobio je prekomandu. On rado prihvata tu šalu, jer tvrdi da kao jedini veroučitelj u istoriji Vojne gimnazije, valjda zato što je osnovana 1970. godine, nije zadužen da „uteruje Boga u vojsku”.

Članovi srpske Vojničke pojačke grupe, učenici druge godine Vojne gimnazije, posle prijema kod patrijarha Irineja, kojem su prisustvovali i kadeti Vojne akademije, dogovarali su se da izađu u grad. Veroučitelj ih je ispratio do vrata Patrijaršije sledećim savetom koji ne pokazuje samo njegovu duhovnu, već i materijalnu brigu za mlade pitomce i njihove ljubavne patnje, koja nije lišena ni tranzicionog pragmatizma. 

– Veoma je „gotivan” naš sveštenik. I širokogrud. Naročito širok – aludiraju momci na korpulentnog tridesetpetogodišnjeg veroučitelja, koji objašnjava da njegova žargonska propoved treba da ga približi svetu tih mladih ljudi. Inače ga neće razumeti.

– Zato govorim njihovim jezikom i trudim se da sa njima ostvarim drugarski odnos. Ideja koja me vodi, jeste ono što je izgovorio Sveti apostol Pavle u Svetom pismu: „Zarad približavanja Boga čoveku, svima ću biti sve: Grku Grk, Jevrejinu Jevrejin, Rimljaninu Rimljanin.”

Veronauka je u Vojnu gimnaziju uvedena na početku školske 2007/2008. godine, a sveštenik Babić je izabran kao idealan čovek koji treba da približi dva sveta – vojsku i crkvu. Rođen u fruškogorskom selu Vrdnik, odrastao je u porodici u kojoj mu je najstariji brat završio Vojnu gimnaziju, potom Vojnu akademiju i danas je potpukovnik na Vojno-geografskom institutu u Beogradu. Srednji brat je završio srednju vojnu školu u Sarajevu, bio je na službi do nesrećnog rata u Hrvatskoj, ali je pre sukoba, napustio vojsku.

– Crkvi me je približio sveštenik koji je u Vrdnik došao bežeći od ratnog vihora. Ja sam vaspitavan u komunističkom duhu i put do Crkve našao sam samostalno. Nisam bio čak ni kršten. Sećam se scene sa pokojnim ocem. Veče pred krštenje sam mu rekao: „Šta je bilo bilo je, hoću da se krstim.” Međutim, upisao sam Vojnu gimnaziju, iako sam uporedo radio i na prijemnom ispitu za bogosloviju. Međutim, pošto mi je prvo stigla potvrda iz vojne gimnazije da sam primljen, to sam smatrao božjom voljom. Moji roditelji su mislili da je to trend, da će me sve proći – priča veroučitelj. Ali, nije. Završio je gimnaziju 1997. godine, upisao Vojnu akademiju. Srce ga je, ipak, vuklo ka teologiji.

– Bilo je problema u Vojnoj gimnaziji zbog mog verovanja, iako je komunizam pao. I dan-danas imamo problem sa komunističkim nasleđem i to ne govorim da bih bilo koga optuživao. Bio sam sasvim korektan student i na Vojnoj akademiji, ali sam proživeo mladalačku krizu. Jednog jutra, pred Vaskrs, sebi sam rekao: „Zašto bih uskratio priliku koja mi se pruža.” Spakovao sam se, napustio akademiju, otišao na Teologiju, i gle apsurda: pet godina sam plaćao dug vojsci, po 50 evra mesečno – priča čovek koji je šinjel zamenio mantijom.

Deset godina pošto je završio gimnaziju, u nju se vratio, 2007. godine. Druga uniforma, drugi čin.

– Verska nastava je izborni predmet. Jedan od momaka koji ide na sekciju veronauke, sebe smatra ateistom. Ali on je poštovalac naše Crkve, smatra da mu je čast da peva to što su pevali naši preci. Ali u Boga ne veruje. Malopre sam razgovarao sa kadetom Vojne akademije koji je u gimnaziji izabrao građansko vaspitanje. Pa šta, to je njegovo pravo. Ali to ne znači da nas dvojica ne razgovaramo o problemima, da se ne družimo. Meni se uvek u generaciji dešava da određen broj učenika upiše veronauku, a da su ateisti. Oni žele da upoznaju pravoslavlje. Ja ih učim da poštuju svoj stav. Kada im predajem temu „Vera i ateizam”, učim ih da uopšte ne treba da se osećaju ugroženim i drugačijim zato što su ateisti. Naprotiv, učim ih da izražavaju i pokazuju svoj stav. Onda oni kažu: „Dobro, ja u to ne verujem.” Ja im odgovorim: „Dobro, ja to poštujem.” I ostajemo drugari – priča otac Babić.

I, ko veruje, nek veruje.

---------------------------------------------------------------------------

„Vojni sekretar” episkopa Atanasija

Sa učenicima Vojne gimnazije putujemo na Svetu Goru, obilazimo naše manastire. Penjali smo se i na Atos, na 2.033 metara nadmorske visine, logorovali u šatorima, ali priznajem da sam samo u prva dva pokušaja uspeo da stignem do vrha, kaže sveštenik Babić, koji ima takođe još jedno neobično zvanje. On je, naime, „vojni sekretar” episkopa hvostanskog Atanasija Rakite. Otkud takva titula sa militarističkim prizvukom – pitamo veroučitelja. „Iako tako zvuči, ona zapravo podrazumeva dužnost vojnog sekretara Odbora za versku nastavu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, na čijem čelu je episkop Atanasije”, odgovara Jovan Babić.