O zločinima i kaznama

Smrtna kazna nas ponižava, jer nas svodi na zajednicu koja ima pravo da drugome oduzme život, a zalaganje za ukidanje smrtne kazne proporcionalno je razvoju demokratije, zaključak je tribine koja je održana u Srpskom književnom društvu, povodom teme smrtne kazne u književnosti i istoriji, a u kojoj su učestvovali dr Ivan Janković, advokat, član Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, autor izuzetne monografije „Na belom hlebu, Smrtna kazna u Srbiji 1804–2002” (Službeni glasnik), kao i Teofil Pančić, književni kritičar i novinar.

U literaturi, problem smrtne kazne razmatran je u odnosu na tradiciju humanističkih vrednosti, a u istoriji, vezan je za reforme krivičnog pravosuđa, koje su se u Evropi i svetu dešavale od šezdesetih godina 18. veka do četrdesetih godina 19. veka. Značajno mesto u tom procesu imala je prosvetiteljska studija Čezara Bekarije „O zločinima i kaznama”, iz 1764. godine, koja je bila značajna kritika feudalizma, i pod čijim uticajem su pojedini vladari počeli da ograničavaju izvršenje smrtne kazne.

Ustanička Srbija primenjivala je smrtnu kaznu češće nego Rusija ili druge evropske države toga vremena, a u vreme vladavine Miloša Obrenovića, Sima Milutinović Sarajlija uputio je knjazu pismo iz Lajpciga 1826. godine, u kojem je izrazio zgražavanje zbog varvarskog sakaćenja učesnika Đakove bune. Ivan Janković citirao je delo Mišela Fukoa „Nadzirati i kažnjavati”, koje i počinje užasima sakaćenja osuđenikovog tela, sa ciljem nanošenja što većeg bola. Kako je dr Janković podsetio, sa osnivanjem stranačkog života u Srbiji, radikali, a zatim i liberali, skupštini su upućivali zahteve da se smrtna kazna ukine. Inače, kod nas je smrtna kazna poslednji put izvršena 1992. godine, a ukinuta je 2002. godine, čime je bio ispunjen jedan od uslova za pristupanje Srbije Savetu Evrope.

Pored dela Tolstoja, Dostojevskog, Čehova, Viktora Igoa, Kafke, Kamija, učesnici tribine izdvojili su među našim piscima, koji su se zalagali za ideju ukidanja smrtne kazne: Pekića, Vidosava Stevanovića, Miću Danojlića… Viktor Igo u delu „Poslednji dani na smrt osuđenog”, posmatrao je civilizaciju kao niz preobražaja ka konačnom iščeznuću i zločina i kazni. Tolstoj je bio propovednik nenasilja, aktivan pacifista, a Dostojevski je i sam, kao protivnik carskog režima, u mladosti bio 1849. uhapšen, osuđen na smrt,a zatim pomilovan.

Posebno je u toku ovog razgovora izdvojen motiv dželata, koji u životu, kao i u književnosti, naposletku i sam postaje žrtva svojih strahova, osuđenik, ili na kraju i samoubica.

„U zarobljeništvu, ropstvu, na robiji, u hapsani i konclogoru, nema ničeg herojskog, iako heroja izdržljivosti, časti, i duševne dobrote može biti. Tu je, konceptualno, sve krvavo, prljavo, besmisleno, nečovečno, iako na pojedinačnom nivou, u nekom momentu, ume da bude zdravo, čisto, svrsishodno i ljudsko, pa ponekad i epski uzvišeno. Ali i tada načelo ostaje: u zatvoreništvu čovek nikad nije heroj nego je i heroj tek zasužnjeni čovek”, pisao je Borislav Pekić, u čijem stavu je najpre zalaganje za ukidanje smrtne kazne bilo ujedno i podstrek za demokratizaciju društva.

M. Vulićević