Da merimo istim aršinom

Nije ništa novo da se neuspeh umanjuje, a uspeh preuveličava. Takav je slučaj s našom fudbalskom reprezentacijom posle utakmica u Zagrebu i Novom Sadu.

To, razume se, nije dobro. I kad se gubi, i kad se pobeđuje treba da se ostane na zemlji.

Mi, na žalost, i dalje ne merimo istim aršinom. Poraz u Zagrebu (2:0) zvanično je objašnjen time da je Hrvatska mnogo bolja od nas što pokazuje i Fifina lista najuspešnijih reprezentacija, a golove smo primili posle naših grubih grešaka.

Prekjučerašnja pobeda (2:0) u Novom Sadu protiv Škotske je, međutim, po tumačenju sa istog mesta, ostvarena isključivo našom zaslugom. Ono drugo se ne poriče, ali se ne ističe.

Koliko je bilo prirodno da Hrvatska pobedi Srbiju, jer zauzima mnogo bolje mesto na svetskoj rang listi od nas, isto toliko je, ako ne još i više, bilo normalno da i mi pobedimo Škote.

Na Fifinoj listi Hrvati su deveti, a mi 35. Dakle, oni su 26 mesta iznad nas. Škoti su, pak, 66! Znači, 31 mesto ispod nas.

Oba gola u Zagrebu smo primili posle naših grešaka. Prvi pripisujemo Kolarovu, a drugi golmanu Brkiću. Hrvati su to samo iskoristili.

Pa i u Novom Sadu su gosti, što bi se reklo, sami sebe pobedili. Kod prvog gola je naša akcija već bila završena, ali je Vitakera uhvatila panika, mada je opasnost po škotski gol praktično prošla, pa je iz ležećeg stava idealno uposlio Đuričića.

Za drugi gol još veću zahvalnost dugujemo suparniku. Koldvel je mogao da zagradi loptu i pusti je da ode u gol-aut, ili je izbije u aut, kad mu već nije palo napamet da napravi varku kao da će da krene u jednu stranu, a loptu odnese u drugu. Umesto toga ju je izbio u opasnu zonu.

Tomović zaslužuje pohvale što je pratio šta se dešava i pravovremeno je „presekao”. Kao i Đuričić koji je ponovo bio na pravom mestu u šesnaestercu da zatrese mrežu.

Ali bez „pomoći” protivnika ko zna da li bismo dali gol. Kao, možda, i Hrvati u Zagrebu da im naši nisu servirali tako da prosto nisu mogli da promaše.

Uprkos tome što je naš tim bio mnogo preduzimljiviji nego u Zagrebu, to i dalje nije plod naše moći, nego posledica skromnih mogućnosti protivnika. Po već navedenom tumačenju, nije slučajno što su Škoti toliko iza nas na svetskoj listi.

Uoči utakmice u Novom Sadu iz naše reprezentacije su otvarali dušu priznajući da im je mnogo teško posle Zagreba. Manje-više su otvoreno vapili da im se pruži podrška, jer ih čeka psihološki veoma težak meč.

Ali, kako oni to zamišljaju? Šta treba, po njihovom mišljenju, da uradimo, pa da im bude idealno?

Da li je psihološki lako ili teško to isključivo zavisi od psihe i to njihove. Pristup utakmici je onakav kako je ko naučen da razmišlja na tu temu. Kad bismo za suparnika dobili reprezentaciju Vatikana uveravali bi nas da nije lako ni protiv nje da se igra.   

A mi tu kašu još i dosoljavamo. Nikako da se setimo da kritika nije na odmet. A tek samokritika!

Ali, eto, ipak smo na dobrom putu. Pa zar tako nije bilo i kad pobedismo Vels sa 6:1?!