Mediji oblikuju stvarnost, bez odgovornosti

Stvarnost je ponekad previše strašna, ali mediji se trude da i takvoj stvarnosti pridodaju još koju strahotu, izmišljotinu, poluistinu, najblaže rečeno neproverenu glasinu, koja „ima zadatak” da privuče veću pažnju čitalaca i gledalaca.

Zločin u Velikoj Ivanči dobio je u medijima neverovatne razmere, kao da nije dovoljno strašan. Neukusno skeniranje tragedije, bola i žalosti, priče o „ukletom selu” i „zločinu zbog snajke”, čiju istinitost ne može da proveri ni istražni sudija, deo su nemilosrdne borbe medija za što brojniju publiku, pri čemu se gubi svaka mera.

Zašto se tragedije preuveličavaju senzacionalističkim naslovima, zašto ih publika guta i kuda to vodi, za „Politiku” govori dr Ratko Božović, sociolog kulture i profesor univerziteta.

Koja je prava mera izveštavanja o zločinima i nasilju?

Opasno je u medijima predozirati priču o nasilju. To je način da se nasilje učini „običnim” događajem, čak i da se podučava nasilju. Svaka preuveličana priča o nasilju u medijima može biti podsticaj za nasilje u realnosti. Tema nasilja mora biti u medijima visoko određena i racionalno vođena. Kada pišu o nečijem grehu, o zločinu, o nečijoj tragediji mediji moraju imati mere i odgovornosti. Umesto toga, mediji rade nešto što im ne pripada – osuđuju i presuđuju. To im je dozvoljeno i na taj način moguće je sve devalvirati, moguće je lagati i izmišljati. Imamo slobodu medija, ali ne i njihovu odgovornost. Imamo „istinu” koja je preplavljena lažima.

Gde je danas mesto ljudskog života i dostojanstva u sistemu vrednosti?

Ljudski život je obezvređen još od vremena devedesetih, kada je indiferentnost prema nasilju postala forma življenja. Nažalost, mi smo to zaboravili jer smo razvili sposobnost za kratko pamćenje. Naše društvo je i dalje anemično, a to znači da u njemu i dalje vladaju haos, nasilje i bezakonje. Još nismo odmakli od toga i ne samo da postoji stagnacija, nego i regresija u sistemu vrednosti. Postoji konfuzija vrednosti.

Dobre vesti i prave vrednosti manje se ističu od crnih hronika sa šokantnim naslovima.

Da. Rđava vest je najatraktivnija.

Zašto?

Zato što je nestala empatija među ljudima. Loša vest je uteha da se to dogodilo nekom drugom. Rđava vest je najprihvatljivija za ljude koji su poraženi i frustrirani jer njihova očekivanja nisu postala stvarnost. Veliki broj građana je u nemogućnosti da ostvari svoja očekivanja, a ostali su bez životne snage i energije. Zato nalaze neku vrstu utočišta u tuđoj nesreći i tuđem nasilju, ali su tako i sami saučesnici agresije, na psihološkom nivou. To je kompenzacija za njihovu nevolju jer to što čitaju u medijima je mnogo gore od onoga što se njima dešava. Ljudi su u velikoj apatiji i depresiji, a istovremeno napeti, nervozni, pod stresom i konačno – na kratkom fitilju. Oni su negde između apatije i agresije. Osećaju se nemoćno, a što je nemoć veća, to je veća i potreba za nasiljem jer se njime može vladati tuđim strahom i nemoći.

Kakva je moć medija u takvoj situaciji?

Moć medija je velika jer se po njihovoj meri oblikuje stvarnost. Mediji su za mnoge ljude jedini način komunikacije sa spoljnim svetom i sa stvarnošću. Tako televizija pretvara svoje podanike u voajere, a realnost transformiše u spektakl. Formira životne stavove i životni stil. Takozvani rijaliti šou programi nastoje da budu realniji od realnosti. To su medijske igranke bez prestanka, koje u publici imaju svoje podanike. Pri tom ne treba zaboraviti da mediji zapravo više rade za tajnost nego za javnost. Jer, iza svakog medija stoje neki tajni interesi koji oblikuju javnost i stvarnost. Problem je u tome što većina ljudi nije slobodna, nego su ili podanici ili prodanici.

Šta je tajni interes za takvo oblikovanje stvarnosti?

U stvari, stvarnost je postala kao i svaka druga roba koja se proizvodi i prodaje. Štaviše, ona ne mora da korespondira s realnošću. Ona je pararealnost koja poništava samu realnost i fabrikuje se od javne politike do estrade. Paradoks je da na taj način mediji više rade za tajnost nego za javnost. Tako oblikovana realnost osmišljena je da donese profit, a on se kreće od političkog rejtinga do komercijalnog efekta. Problem je što takvi medijski sadržaji ubijaju ljudsko vreme, umesto da ga kreativno osmišljavaju, a mi smo već odavno gubitnici vremena koje je najvažniji ljudski resurs.

Postoji li mogućnost izbora da se vreme ne provodi uz takve medijske sadržaje?

Siromaštvo je na ivici bede i ljudi nemaju mnogo izbora, nemaju mogućnost da vreme provode s knjigom, u pozorištu ili u operi. Šta drugo mogu nego da budu sedeće figure ispred televizora? To je njihov prozor u svet, a često i jedini kontakt s realnošću, koja to zapravo nije. Zato imamo problem percepcije realnosti i nevolju udaljavanja od istine.

Kakva je u tome odgovornost institucija sistema, državnih organa?

Ako znamo da ima više od milion nepismenih građana u Srbiji i da se iz državnog budžeta ne izdvaja gotovo ništa za kulturu, onda moramo reći da je država direktni saučesnik regresije sistema vrednosti i ubijanja vremena ljudi. Omogućena je i lakoća laži i devalviranja ljudi, bez ikakve odgovornosti za to. Tako je nedavno u vodećem tabloidu objavljena intriga anonimnog dostavljača kojom je oblaćen dr Čedomir Čupić. Štetu nije umanjilo ni to što je na društvenim mrežama preko šest hiljada mladih ljudi, sadašnjih i bivših studenata, pod punim imenom pružilo podršku profesoru i demantovalo laži o njemu. Najgore je što mediji više ne razlikuju istinu od laži. Svi mi pomalo ličimo na one junake iz Platonove pećine koji su u polumraku jedva videli, a kada su izašli na svetlost dana – potpuno su obnevideli.

Šta je potrebno da bismo progledali?

Verujem da neka strukturalna promena može uspostaviti drugačije institucije i ljude u tim institucijama, koje će biti adekvatne. Suštinska promena se ovde nije dogodila.

Kakvu ulogu mogu imati učeni ljudi, intelektualci? Da li su i oni pasivni i apatični?

Iako je često uzaludan napor intelektualaca da bilo šta kažu što može promeniti stvari – treba pokušati. Ono što se čini kao nemoguće, može jednog trenutka postati moguće.

Upravo smo imali medijsku kampanju za život osmogodišnje devojčice Tijane Ognjanović. Veliki broj ljudi je uključen u tu akciju. Da li to ipak govori da uspostavljamo sistem vrednosti?

Kad sam poverovao da smo izgubili empatiju za drugoga, bilo mi je drago da sam se prevario. Demantovao me je odziv građana u toj akciji i božanstvena reakcija glumca Sergeja Trifunovića, koji je pokazao da vredi ne pristati na sveopštu pasivnost. Onda se pojavilo mnogo ljudi koji su pokazali da još imaju srca. To je demanti da je ovde zamrla empatija, ali i lekcija za državu, koja je morala nešto da učini u ovom slučaju. To je dokaz da javne ličnosti mogu podstaći empatiju za dobročinstvo, za čovečnost i čovekoljublje, i konačno – za moralnu inteligenciju.