Što jedan isprlja, desetorica ne očiste

Da je Srbiji potrebna ozbiljna inicijativa za otklanjanje alarmantne ekološke i higijenske situacije, potvrđuju i mnogi čitaoci "Politike" iz inostranstva, koji su se odazvali na naš poziv da opišu kako se to radi u zemljama u kojima žive. U ovim pismima ima konkretnih predloga sa svih strana sveta, opisuju se rešenja koja se primenjuju u različitim zemljama.

Tako nam Zorica Mišić, iz Johanesburga u Južnoj Africi, javlja da se na ulicama "i ne vide kontejneri za smeće, već da ih jednom nedeljno građani iznose na ulice, a služba gradske čistoće ih tog dana isprazni, pa ih stanari vrate u zgrade. Stanari su obavezni da mesečno plaćaju određenu sumu kućnom savetu, od čega se unajmljuje baštovan koji čisti i uređuje zajedničke površine, a deo fonda se čuva za farbanje zgrade, jednom u dve godine".

Cveta sa njujorškog Menhetna piše da je bacanje smeća po ulicama prekršaj za koji se plaća kazna. "Isto važi i za pse koji svoje prirodne potrebe obavljaju na ulici, a vlasnici za njima ne počiste. Svuda su istaknute informacije koliko će da vas košta ako bacate otpatke na nedozvoljenom mestu. Kućno smeće se razvrstava na staklo, metal, papir i plastiku. Kažnjivo je i da se u ulične korpe baca kućno smeće. Rano ujutro kamioni peru ulice, a trotoare vlasnici zgrada i lokala".

Miša Ognjanović, koji je skoro 14 godina živeo na Havajskim ostrvima, tvrdi da su tamo kazne rigorozne: 400 dolara za bacanje smeća kroz prozor, 120 za bacanje opuška, a milioni dolara za industrijsko zagađenje mora i tropskih šuma.

Kontrolori u rukavicama

Čitalac Nikitović iz Pariza objašnjava da Francuzi redovno sprovode medijske i političke kampanje za čistiju životnu sredinu. Što je posebno zanimljivo, postoje specijalizovane službe koje "prevrću" po nađenom smeću kako bi utvrdili identitet nesavesnog građanina. Ovo potvrđuje i Svetislav Kostić iz Nemačke, navodeći da "svakog dana kruže državni kontrolori i, sa navučenim gumenim rukavicama, čeprkaju po smeću", dok ne pronađu neki trag, a smeće se uklanja još tokom iste noći. "Ne sećam se da sam ikad video otpatke pored puta. A staništa za odmor opremljena su kantama, koje se redovno prazne, i stalnim ili pokretnim toaletima", izveštava Svetislav.

Mila iz Danske tvrdi da se "svest o neophodnosti reciklaže i očuvanja prirode izgrađuje kod dece još u vrtićima. Moja deca, tokom posete Srbiji, prolazeći pored ogromne gomile smeća, nisu bacala papiriće od žvake, već su ih trpala u džep i čekala na korpu za smeće. Deca u Danskoj ni u snu ne bi bacila istrošene baterije u kućno smeće, već ih skupljaju i nose u najbliže prodavnice koje imaju specijalnu korpu za stare baterije. Zna se da baterije strašno zagađuju podzemne vode koje koristimo za piće", piše nam Mila.

Čitalac iz Švedske pod pseudonimom "4S", opisuje da u ovoj zemlji "nema đubreta na ulicama, reke i jezera su toliko čisti da se na nekima može piti. Ovde se baš sve reciklira. U ulazima supermarketa su postavljeni automati sa otvorima za limenke i plastične flaše, gde za svaku ubačenu, odmah uzimate novac. Zamislite samo da piće u plastičnim flašama bude pet dinara skuplje, pa da se taj novac da svakom ko donese praznu ambalažu. Reke i potoci bili bi bez flaša i limenki, a i puno ljudi bi došlo do posla u fabrikama za reciklažu. Kazne za bacanje smeća su visoke, ali nisam video da to neko radi. Automobili uveliko koriste etanol. Autobusi idu na gas. Svi su posvećeni očuvanju prirode do fanatizma".

I u Hrvatskoj se plastične flaše i limenke otkupljuju za pola kune (oko pet dinara) po komadu, javlja Marko Marković iz Zagreba.

Mirjana Buhen, koja već 40 godina živi u Nemačkoj saopštava nam da "se ovde plaćaju paprene kazne, pa svako dobro razmisli pre nego što baci smeće. A i komšiluk takođe gleda šta se okolo baca, i ko baca, i odmah javlja nadležnima".

Menadžeri prodaju smeće

Dragoslav Petrović iz Austrije tvrdi da "u Austriji gotovo da nema kazni za prekršaje takve vrste. Ljudima je postalo zanimljivo da unapred razvrstavaju ambalažu kod kuće i da je ubacuju u odgovarajuće kontejnere. Pre desetak godina, zbog velikog priliva došljaka iz Turske, pločnici i okolina jedne od velikih ulica gde su oni koncentrisani, bila je puna ispljuvaka i šmrkotina. Niko došljake nije zbog toga kažnjavao, već je nastavljeno svakodnevno pranje i čišćenje. I gle čuda: prestalo je i u ovom kraju pljuvanje na ulici", ukazuje naš čitalac iz Beča.

Čitateljka Mila iz Toronta navodi primer čistih toaleta u Kanadi. "Toaleta ima na svakom mestu gde se svet kreće, a čistoća i snabdevenost su besprekorni. Nema da bacamo smeće "đuture" – sve se odlaže u zasebne kontejnere. U izveštaju menadžmenta naše dvadesetospratnice stoji da smo, kao stanari, prošle godine ostvarili prihod od reciklaže u iznosu od 30.000 kanadskih dolara". "Nije badava ona narodna poslovica: Kad jedan razbacuje njih deset ne mogu skupiti", podseća Mila.

Nemanja sa Floride piše da "postoje vozila koja noću automatski čiste ulice. Kante su obložene plastičnim kesama. Sve travnate površine se redovno održavaju, i suvišna zemlja se odnosi, da to ne bi odlazilo na puteve. "Krematorijumi" za smeće su zapravo termoelektrane. Postoje dva nivoa filtriranja vode: reciklirana iz kanalizacije, za navodnjavanje travnjaka, i čista za ličnu upotrebu".

"U Italiji su problemi sa deponijama. Rimske domaćice bacaju kroz prozor prljave papirne maramice, drške artičoke i ogriske voća", javlja anonimni čitalac iz Rima i citira izreku: "Kad dođem iz Kaira u Rim, čini mi se da sam u Londonu, a kad dođem iz Londona u Rim čini mi se da sam u Kairu".