Džezer u slikarstvu

Specijalno za „Politiku”

London – Za vreme Drugog svetskog rata i nekoliko godina kasnije, mladi američki vojnik i umetnik Roj Lihtenštajn (1923–1997) boraveći u Evropi stigao je i do Pariza. Nadao se da će tu upoznati Pikasa. Stigao je do njegovog ateljea ali nije imao snage da zakuca na vrata... Doroti Lihtenštajn, supruga umetnika, u svojim sećanjima kaže: „...On nije imao snage da kuca na vrata zato što je bio stidljiv!”

„Stidljivi” Lihtenštajn napravio je čudo u slikarstvu. Svirao je altsaksofon i obožavao Džona Koltrejna, ikone američkog džeza. On se celog života ponašao kao džezer ali ne u muzici već u slikarstvu, pozajmljujući sadržaje popularne kulture da bi ih smeštao u drugi, novi kontekst stvarajući tako novu formu umetnosti: pop art.

Međutim, kao što to i džezeri rade, on nije samo stvarao „originalna” dela koja bi izbila u prvi plan i bila „pop” u umetnosti, već je koristio i ono što je već postalo „pop” za dodatno sagledavanje i analizu. Lihtenštajn nije imao hrabrost da kuca na vrata Pikasa i fizički sebe izloži prisustvu gorostasa ali, u tišini i privatnosti svog ateljea on je pomerao anatomiju Pikasovih dela praveći svoje interpretacije.

Retrospektivna izložba radova Lihtenštajna u Tejt Modern galeriji u Londonu (traje do 27. maja) obuhvata njegov životni opus u izboru od 125 radova od 5.000 koliko je ostavio. Izložba se procenjuje na tri milijarde dolara. Čim uđete u prvu galeriju (od ukupno 13) kao da ste se našli u nekom vremeplovu. Sve te slike, crteže, skulpture i keramika su poznati. Videli smo ih na čaršafima, stolnjacima, šoljama za kafu, kalendarima… Samo su ti radovi ovde „promenili” dimenziju. Neke slike su tri sa pet metara velike…

Lihtenštajn je izgradio specifičan stil izražavajući stanje „antisenzibilnosti” u poplavi masovnih medija. U svojim radovima imitirao je crtane stripove i junake Diznijevih stripova, reklame kućnih aparata, viršle, torte, ribice, koristeći crnu liniju i paletu osnovnih boja. Kad se približite platnu nađete se u mreži crnih linija i bojenih polja. Nanosi boja su na površini platna bez emocija, svi su mehanički naneti. Slike imaju svoju iluziju prostora koji je građen rasterom, simulirajući tako senku i tonalitet polja. Njegovi prizori su direktni, zabavni i istog trenutka razumljivi. Njima nije potrebna nikakva interpretacija.

On je započeo nešto što danas znamo kao početak savremene umetnosti. Pop art je uvođenjem konteksta, kao dominantne komponente jednog dela, doneo prekretnicu tadašnjoj formi izražavanja u vizuelnoj umetnosti. Uvođenjem prizora koji je bio specifičan i koji nije izražavao ličnu karakteristiku stvaraoca već je govorio o kulturi iz koje dolazi, otvorio je novo poglavlje umetnosti 20 veka.

Jedan od izloženih ciklusa radova „Potezi četke” nastao je 1965–1966 godine. Tu Lihtenštajn razvija dijalog sa predstavnicima njujorške škole apstraktnog ekspresionizma: Markom Rotkom, Vilijamom de Kuningom i Džeksonom Polokom... On prihvata izazov da napravi rad koji će odmah, na prvi pogled, biti podjednako dobar kao i rad jednog od njih. On ne trči njihovu trku, već razmišlja o njihovom iskustvu. Posmatrajući proces kao u nekom usporenom filmu, izvlači prizor iz realnog konteksta vremena i prostora i smešta ga u novi – artificijelni. Fizičkim uveličavanjem tog gesta on se udaljio od njegovog realnog značenja i stigao do čistog estetskog posmatranja predstavljenog. Tu se desila ne samo estetska transformacija već i filozofska jer, on sada posmatra emotivni gest kao da je predmet…

Slobodan Trajković