Vojska kuva za narodne kuhinje

U velikoj prostoriji na prvom spratu zgrade, u krugu kasarne „Topčider” u Beogradu, nalaze se veliki hromirani kuvarski kazani, u onim većim se pod pritiskom sprema čak po 600 porcija jela. Noć je, ali kuhinja Vojne ustanove „Dedinje” radi punom parom, i to doslovce – iz svih kazana, u kojima se u noći posete ekipe „Politike” kuvao baš pasulj, najpoznatiji vojnički specijalitet, izlazi para koja se efikasno odvodi za tu svrhu instaliranom opremom.

Ovaj prizor je svakodnevica u radu VU „Dedinje” koja je zaključkom Vlade Srbije, a po ugovoru sa gradom Beogradom, angažovana na snabdevanju narodnih kuhinja u prestonici. Korisnika je, nažalost, pokazuje precizno vođena evidencija, sve više – kada je ovaj posao pokrenut početkom prošle godine bilo ih je 11.298, a u maju će ih biti skoro dve hiljade više, tačno 13.100 korisnika.

– Dnevne obroke dostavljamo na ukupno 51 punkt, na područjima svih opština Beograda. Hrana se noću sprema po jelovniku koji dostavlja  Gradski zavod za zaštitu zdravlja, u prepodnevnim satima se prevozi do punktova gde naši radnici vrše podelu po spisku odobrenom od gradskog Sekretarijata za socijalnu zaštitu. Za potrebe ovog posla nabavili smo nova dostavna vozila i zaposlili izvestan broj radnika – objašnjava potpukovnik Dejan Mrlješ, direktor VU „Dedinje”.

On objašnjava da se ovaj posao radi na komercijalnoj osnovi, ali da se ne može prenebregnuti njegov humanitarni aspekt – snabdevanje hranom onih koji ne mogu da je sami obezbede za svoje potrebe. Oko toga je postignut konsenzus VU „Dedinje” i dobavljača, pa ova vojna ustanova posao obavlja na ivici rentabilnosti, cene nisu menjane otkako se ušlo u ovaj angažman u januaru prošle godine, bez obzira na to što su u međuvremenu znatno poskupeli gorivo i hrana.   

Svake noći, osim petkom i subotom – za dane vikenda unapred se podeli suva hrana, kuhinjom VU „Dedinje” u kasarni „Topčider” „komanduje” vođa smene Momčilo Luković, koji je praktično glavni kuvar.

– Na spremanju hrane radi 16 ljudi, a tu su i dve higijeničarke. Uglavnom spremamo pasulj, gulaš, krompir paprikaš, pilav, đuveč, boraniju i grašak. Na posao prvi dolaze sekači mesa na kojima je da, od 13 do 21 sat, iseku tonu mesa. Hrana se kuva tokom noći, da bi u zoru mogla da se sipa u termose u koje staje do 95 obroka. Termosi drže temperaturu do 24 sata, tako da se hrana korisnicima predaje topla – kaže Luković.  

Dragan Milošević iz službe marketinga ističe da se sprovode rigorozne mere kontrole pošto je reč o ishrani velikog broja ljudi.

– Imamo vojnu i civilnu kontrolu, naši kontrolori obilaze punktove i proveravaju sve detalje po pisanom uputstvu – objašnjava Milošević, koji i sam kontroliše ovu, slobodno se može reći, složenu logističku operaciju.

A u sistemu odbrane su pravila jasna i stroga, pa to važi i za radnike koji predstavljaju VU „Dedinje” na punktovima. Lična higijena i higijena prostora se podrazumeva, ali ništa se ne prepušta slučaju – svako od njih mora imati dve kutlače jer podela hrane se ne sme obustaviti ako kutlača iz bilo kog razloga postane neupotrebljiva, takođe jelo se ne sme sipati u posuđe korisnika koje nije čisto...

– U pet ujutru vozači su u kasarni u Topčideru, preuzimaju hranu, voze je do punktova, u povratku pokupe termose koji se vraćaju na pranje, a isto važi i za vozila koja se peru posebnim tečnostima. I tako svaki dan – objašnjava vozač Nebojša Mitić.

Sve se broji u komad kada namirnice ulaze u kuhinju VU „Dedinje” i kada porcije izlaze prema korisnicima, o svim detaljima se izveštava gradski Sekretarijat za socijalni rad. Na tim poslovima radi Vita Vasić, koja kaže da se ovaj proces odvija po uhodanom šablonu, a retki nesporazumi koji su neizbežni u tako velikom poslu odmah se rešavaju uz jedno pravilo – obrok mora stići do korisnika.