Lovci na tartufe

Paraćin – Kada je Dragan Aleksić iz Paraćina svojoj supruzi Jagodinki kupio plac na izletištu Grza nije ni slutio da će na njemu sagraditi kuću u kojoj sada žive, niti da će u dvorištu imati firmu „Carski plodovi sa Kučaja“, pakirnicu pečuraka, proizvoda od gljiva i raznih čajeva, kao i dućan u kome kupci mogu da ih degustiraju. Kuću su sagradili pre dvadesetak godina, ostale objekte kasnije, a pečurke su počeli da beru pre 12 godina.– Prvo smo brali vrganje, i to iz ljubavi. Hobi je ubrzo postao naš posao. Čim bi počela sezona, imali smo samo želju da beremo pečurke. Pridružili su nam se sin Ivan i ćerka Ljiljana. Dragoljub Marković, vlasnik firme „Krnjevo produkt“ iz Surčina, predložio je da to radimo profesionalnije i našao nam je beogradske restorane u kojima smo plasirali vrganje – navodi Dragan za „Politiku“.

To im je bio dodatni podstrek, jer su, umesto po 500 dinara, kilogram prodavali po 1.000 do 1.200 dinara. Za petnaestak dana mogu da naberu 380 kilograma, a kako sezona traje dve meseca, lako je izračunati dobit. Pošto su kupci počeli da traže i začine, počeli su i njih da beru, da ih dehidriraju, melju i pakuju. Kada su videli da je tržište „gladno“ za tartufima, pre pet godina krenuli su po okolnim planinama u lov na njih.– Kupili smo Sama i Mokija, pse rase lagoto romanjolo. Sama smo uvezli i mislim da je jedan od tri najbolja kera u Srbiji. Prvi tartuf koji je našao bio je crni i imao je 40 grama. Najveći crni tartuf težio je 110 grama, a beli 165. On spada u džokere, jer svaki beli tartuf teži od 80 grama i ima posebnu cenu. Inače, cena ovih pečuraka varira, zavisno od ponude. Crni tartuf može da dostigne 1.000 evra po kilogramu, a beli 2.500, pa i više – dodaje Dragan.

On još kaže da se dešavalo da za sat vremena nađu 500 do 600 grama tartufa, a bilo je dana kada nisu našli nijedan. Lov na tartufe traje od poslednje nedelje aprila do kraja septembra ili oktobra, zavisno od vremenskih uslova. Aleksići su pre pet godina počeli i da otkupljuju vrganje, carsku pečurku, sunčanicu, ćuranov rep, lisičarke. Tartufe su počeli da izvoze preko jednog prijatelja u Pariz i Brisel, u kome živi njihov sin Ivan i u kome su oni proveli svoj radni vek.– Pored toga, prerađujemo tartuf od koga pravimo pastu, pravimo lozovaču sa tartufima, a ostale pečurke, kao i razne začine, sušimo i pakujemo u teglice. Crni tartuf je odličan protiv holesterola, poboljšava cirkulaciju i imunitet. Pečurka ćuranov rep je takođe dobra za cirkulaciju, a koristi se i uz hemoterapiju. Od nje se pravi vakcina protiv grlića materice. U Japanu ne postoji porodica koja u jelu dnevno ne pojede dve kašičice ove pečurke – kaže Jagodinka za naš list.

Z. Gligorijević

-----------------------------------------------------------

Pečurka kao slikarsko platno

Od truda, pečurke koja raste na drveću, Jagodinka je napravila umetnička dela. Nije joj teško ni da se popne i do četiri metra da bi trud skinula sa drveta. Najteži je bio 2,5 kilograma, a najveći je imao prečnik od pola metra.– Kad se trud osuši, sedefastu površinu najpre premažem belom akrilnom bojom. Za razliku od drugih koji prvo olovkom nacrtaju motiv, ja formu tražim četkicom. Inspiracija mi dođe u trenutku i nikada više ne mogu da ponovim istu sliku – kaže Jagodinka, koja slika i na platnu i radi i skulpture.