Se­stre u Ur­gent­nom cen­tru kao „na tra­ci”

Ona vo­li svoj po­sao. Ka­da bi ima­la mo­guć­nost po­no­vo da bi­ra, od­lu­či­la bi se za istu pro­fe­si­ju. Ni­šta joj ne pa­da te­ško, ni da ra­no usta­je, ni da osta­ne du­že na po­slu, da pri­tr­či u po­moć ko­le­gi­ni­ca­ma... Glav­na se­stra je na Ode­lje­nju in­ter­ni­stič­ke in­ten­ziv­ne ne­ge Ur­gent­nog cen­tra Kli­nič­kog cen­tra Sr­bi­je, ali pot­pu­no rav­no­prav­no ras­po­re­đu­je oba­ve­ze sa dru­gim se­stra­ma. Sma­tra da bi joj bi­lo do­sad­no uko­li­ko bi na­sta­vi­la rad­ni vek na ne­kom mir­ni­jem rad­nom me­stu. Zbog po­sve­će­no­sti po­slu i pa­ci­jen­ti­ma, ali i dru­gih broj­nih oso­bi­na, me­di­cin­ska se­stra Dra­ga­na Ma­ti­ja­še­vić (49) ovo­go­di­šnji je do­bit­nik na­gra­de Udru­že­nja me­di­cin­skih se­sta­ra i teh­ni­ča­ra KCS-a „Se­strin­stvo”, ko­ju je za­jed­no sa oko 30 ko­le­gi­ni­ca iz dru­gih kli­ni­ka pri­mi­la po­vo­dom obe­le­ža­va­nja Da­na me­di­cin­skih se­sta­ra.
– Po­sao u Ur­gent­nom cen­tru pod­ra­zu­me­va rad „na tra­ci”. Ne­ko od ko­le­ga ima obi­čaj da ga po­re­di sa po­slom u rud­ni­ku. Po­ne­kad se de­si da ne­ma pu­no pa­ci­je­na­ta pa se za­pi­ta­mo šta se de­ša­va, a on­da se u se­kun­di si­tu­a­ci­ja pro­me­ni. Ne mo­že­mo da sta­ne­mo ni na tren. Do­go­di se da do­ruč­ku­jem tek oko po­la dva. Ne ku­kam, vo­lim svoj po­sao. Su­prug mi ka­že da se vi­di da i da­lje ra­dim sa pu­nim en­tu­zi­ja­zmom kao na po­čet­ku rad­nog sta­ža. Pre 20 go­di­na mi je nu­đe­no da pre­đem u Kli­ni­ku za aler­go­lo­gi­ju, ali ni­sam hte­la jer sam sma­tra­la da je ta­mo mo­no­to­ni­ji rad u od­no­su na ur­gent­ni – re­kla je Ma­ti­ja­še­vić­ka.
Ovo­go­di­šnja do­bit­ni­o­ca pri­zna­nja naj­bo­lja se­stra Ur­gent­nog cen­tra, u KCS-u ra­di od 1986. go­di­ne. Ta­da je bi­la deo ti­ma In­ter­ne A kli­ni­ke, a od otva­ra­nja Ur­gent­nog cen­tra, 17 go­di­na je ra­di­la i dnev­ne i noć­ne sme­ne, da bi pre 10 go­di­na bi­la ime­no­va­na na po­zi­ci­ju glav­ne se­stre. Na nje­nom ode­lje­nju le­že te­ški he­ma­to­lo­ški, ga­stro­en­te­ro­lo­ški i aler­go­lo­ški bo­le­sni­ci.
– De­ša­va se da iz dru­gih gra­do­va do­ve­zu pa­ci­jen­te kod nas ka­da po­sum­nja­ju na ne­ku di­jag­no­zu i ta­da mo­ra­mo br­zo da re­a­gu­je­mo i oba­vi­mo sve ana­li­ze. Ima onih sa akut­nim le­u­ke­mi­ja­ma, onih ko­ji­ma je po­zli­lo zbog he­mo­te­ra­pi­je, pa­ci­je­na­ta ko­ji ima­ju kr­va­re­nje u sto­ma­ku ili ci­ro­zu je­tre... Bor­ba za ži­vo­te tra­je od 24 do 48 sa­ti, a on­da se pre­ba­cu­ju u nad­le­žne kli­ni­ke gde se na­sta­vlja nji­ho­vo le­če­nje. Za­hval­na sam što imam div­ne ko­le­gi­ni­ce sa ko­ji­ma ra­dim, jer su sa­ve­sne i sa nji­ma ne­mam pro­ble­ma. Po­sao se­sta­ra je te­žak jer su za­du­že­ne i za pri­jem, i za ne­gu, hra­nje­nje, pre­svla­če­nje bo­le­sni­ka... – is­ti­če Ma­ti­ja­še­vić­ka.

---------------------------------------------------------------

Ra­di sve po­slo­ve,  ne se­di u fo­te­lji
Da me­di­cin­ske se­stre vi­še ce­ne u dru­gim ze­mlja­ma ne­go u Sr­bi­ji, kon­sta­ta­ci­ja je dr Mi­le­ne Ja­u­ko­vić, sa­vet­ni­ce di­rek­to­ra Ur­gent­nog cen­tra KCS-a, ko­ja sma­tra da su se­stre kao esnaf mno­go slo­žni­je ne­go što je slu­čaj sa le­ka­ri­ma.
– Dra­go mi je da je Dra­ga­na Ma­ti­ja­še­vić do­bi­la pri­zna­nje jer je reč o iz­u­zet­noj se­stri. Kod nje ne po­sto­ji „fak­tor za­ma­ra­nja” i ni­ka­da ni­je re­kla da ne­što ne­će ili ne mo­že da ura­di. Ra­di sve po­slo­ve, vred­na je i ni­je od onih ko­ji se­de u fo­te­lji – na­gla­si­la je dr Ja­u­ko­vić.