Romantična majka Srbija

Kada se kralj Aleksandar Karađorđević ženio, posle svadbe se ispostavilo da je opustošen dvorski escajg. Zvanično tanjire, noževe i viljuške svatovi su poneli kao suvenire sa kraljevskog veselja. Nezvanično, šuškalo se, mnogo su bili ljuti.

U vreme prosidbe rumunske princeze Marije, i kraljeve ženidbe, u Parizu su na mirovnoj konferenciji krojene granice novih država. Srbija i Rumunija sporile su se oko Banata. Pobednička srpska vojska stigla je do Pečuja i Mohača. Bila je i u Temišvaru. Pašić sa paketom naših „istorijskih prava” u Trijanonu. Srbi, starosedeoci, u Banatu još od četrnaestog veka. Ipak „odstupilo se”. Posle razgraničenja u Rumuniji je ostalo, ceni se, sto hiljada Srba i najveći deo Tamiškog Banata. Popuštanje Srbije tumačilo se kraljevom ženidbom. S pravom ili ne Banaćani su bili iznevereni, razočarani, ogorčeni.

Dvadesetak godina kasnije, uoči Drugog svetskog rata, stvorena je Hrvatska banovina a u njen sastav su ušli mnogi srpski srezovi iz Vojvodine i Bosne. Zagreb je slavio sporazum Cvetković–Maček i njegovog sponzora kneza Pavla. Bio je to korak bliže punoj hrvatskoj samostalnosti. Tamošnja štampa je pisala „znamo da se svi mali tirančići neće maknuti za 24 sata ali ne možemo prihvatiti dugo odlaganje.” Godinu i po zatim došla je NDH.

Ogorčeni su bili i prekodrinski Srbi kada je Milošević posle tri godine rata u Bosni zaključio da „mir nema alternativu”, spustio rampu i uveo sankcije Republici Srpskoj. Podignuta je, pred rekama izbeglica devedeset pete, tek kada je krenula „Oluja”.

Pošto je Crna Gora 2006. izglasala nezavisnost još dvesta hiljada Srba je osvanulo kao manjina u drugoj državi. Beograd je sutradan prihvatio rezultate referenduma, Tadić pozdravio „demokratski sprovedenu referendumsku proceduru”. Za to vreme „srpski blok” je rezignirano patio a u Herceg-Novom su osvanuli grafiti: „Dok je nas u Boki, Srbija će imati izlaz na more!”

Vučić se ove sedmice u Mitrovici „nadao” jajima i kamenju. Na severu su ga „dočekali” Dačić i Toma sa kečetom, plakati „Izdaja” i dečje skandiranje: „Ubij, ubij... ubi Vučića!” I, naravno, Marko Jakšić. Plus radikali sa transparentom: „Ne damo Kosovo”.

Sva ova rezignacija, ogorčenje i skandiranje od Banaćana i Krajišnika do Bosanaca i Kosovaca ustvari su paradoksalni izraz preostale strasti, posvećenosti i ljubavi za maticu. Uglavnom. Na stranu sad politika, strategija, stranačka režija, ciljevi i taktika. To je ipak samo „majka Srbija”.

Tako je govorio i Jovan Čabrinović, otac Principovog saborca Veljka. Na samrtnom času u bosanskoj Gradiški, pre više od jednog veka, poslednje reči prijatelju bile su – ako ovde ikada stigne sloboda dođi na moj grob i triput vikni „Jovo, stigla je Srbija!”

Isto to, samo, u stihu kaže i Crnjanski:

„Nikad me nisu svet, ni blud, tako opijali – već ta zemlja koju se umaram da razgalim!

Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali” (Poema Serbia, 1925). 

U pesmi zvuči, „da se smrzneš”. U realnoj politici, vremenu i prostoru „smrzneš se” kad ne znaš kako i šta sa tim!

Novinar Radio Beograda