Sejač tihe dobrote

Uka, buka, pa tišina – to ti je život, govorio je Milutin Koprivica, citirajući aforizam sjajnog Zorana Rankića. I nije frka to što ponekad mislimo da smo besmrtni. Nego to što, negde duboko u duši, znamo da nismo, tiho je meditirao.

Zvali smo ga Mimo. Bio je majstor svog zanata, obrazovan (diplomirao književnost) i potkovan, briljantan lektor „Politikine” škole novinarstva, jezički čistunac, pravoverni profesionalac, pre svega čestit i častan Hercegovac. I čovek koji je sejao neku tihu dobrotu.

Milutin Koprivica, posle duge i teške bolesti, preminuo je prošle srede u svom stanu u Beogradu, okružen najdražima.

Iza sebe je ostavio suprugu Milicu (laficu advokature i stručnjaka za radno pravo), ćerke lepotice Anđelu i Jelenu, sina Stefana (svoju sliku i priliku), rodno Gacko, mnogo rođaka i prijatelja, nezaboravni Studentski grad, kao i nepreglednu reku spletova reči, izraza i stilova koje je brusio s ljubavlju u lektorskom poslu.

Godinama je radio u uglednoj „Politikinoj” Korekturi (koja, nažalost, odavno ne postoji), a krunu svoje karijere imao je u vikend ekipi dnevnog lista „Politika”, gde je prošle godine dočekao penziju.

Gajio je simpatične brkove, pomalo meksičke, onako šmekerske, iznad blagonaklonog osmeha. Ljude koje je voleo – o njima je uvek razdragano pričao. Koje nije voleo – njih je prećutkivao, nije ih ni pominjao. Svet je delio na ljude i neljude.

Imao je običaj da malo prošeta oko „Politike”, subotom i nedeljom uveče, između dva izdanja, i da nam donese gurmanske pljeskavice, vruće i još ljuće, „direktno iz Leskovca”.

Jednom smo sa njim u Desku „Politike” meditirali na temu prolaznosti, sa osnovnom tezom da svi imamo svoje vreme, a onda to vreme istekne. Mimo bi danas Kljaki, Ljilji, Marku i meni sigurno poručio da uživamo – dok možemo – u svakom zalogaju pljeskavice.

Sećanje na njega je trajni spomenik prijateljstvu. U restoranu „Vivio” na Novom Beogradu, ne tako davno, smejali smo se do suza – sa njegovom Milicom, mojom Sanjom i našim omiljenim konobarom Ivanom – dok sam ja pričao viceve a on anegdote iz Studentskog grada, „kada smo bili mladi i lepi, a sada smo samo lepi”. Tu sam ga video poslednji put.

Milutin Koprivica je prekjuče sahranjen u Beogradu, po vrelom, sparnom i vetrovitom danu. A iznad njegovog groba kao da je, sa košavom, provejavala neka tiha dobrota. Ako su mu poslednji dani bili bolni i teški zbog opake bolesti, neka mu je laka crna zemlja na Lešću.

Zbogom Mimo, neponovljivi prijatelju. Počivaj u miru.