Jedan je Kisindžer

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – „Doktor K.” je u prošli ponedeljak diskretno, sa porodicom, proslavio svoj 90. rođendan. Fizički je primetno oslabio – kreće se uz pomoć štapa, početkom marta je posle pada u kući nakratko bio u bolnici, arterije su mu već operisane i gde treba premošćene, ali mu je duh oštar kao što je uvek bio.

Na penziju, naravno, ne pomišlja: njegova konsultantska kuća u Njujorku je u punom pogonu. Prošlog septembra tamo je, da bi razgovarao o poboljšanju pozicija Srbije u Americi, svratio i naš ministar inostranih poslova Ivan Mrkić.

Alfred Henri Kisindžer – doajen američke diplomatije i jedan od najčuvenijih državnih sekretara u istoriji, ušao je u desetu deceniju života sa reputacijom koja ga prati od početka javne karijere: da ima podjednako vatrenih obožavalaca koliko i ljutih kritičara.

Po tome koliko deli naciju može da se poredi samo sa njenim sadašnjim predsednikom. Ali dok Barak Obama zasad mesto u istoriji obezbeđuje samo zbog činjenice da prvi Afroamerikanac u Beloj kući, Kisindžer je u podjednakoj meri bio kreator istorije koliko, u nekoliko značajnih knjiga, i njen tumač.

Malo je danas u svetu ljudi za koje se može reći da su na svetska zbivanja u poslednjih pola veka toliko uticali kao ovaj imigrant iz nacističke Nemačke, koju je sa porodicom napustio kad je imao samo 15 godina.

Engleski je navodno po prispeću u Njujork naučio za samo 15 dana (ali je zadržao svoj primetan nemački akcenat). Kad je primio američko državljanstvo, kršteno ime Hajnc amerikanizirao je u Henri.

Na Harvardu je bio briljantan student političkih nauka i istorije, da bi potom doktorirao radom o Meternihu, diplomati  Austrijske carevine iz prve polovine 19. veka čije će metode i sam primenjivati.

Kao „Rokfelerovog republikanca” (bio je savetnik Nelsona Rokfelera, unuka čuvenog naftnog tajkuna, koji je bio potpredsednik u administraciji Džeralda Forda), u Vašington ga krajem 1968. dovodi Ričard Nikson i postavlja na mesto savetnika za nacionalnu bezbednost.

U sledećih osam godina, što sticajem okolnosti, što svojom diplomatskom mudrošću i veštinom, Kisindžer će biti glavni akter u nekoliko događaja koji će promeniti i Ameriku i svet.

Biće, prvo, glavni pregovarač sa severnovijetnamskim komunistima da bi Ameriku izvukao iz njenog beznadežnog rata u jugoistočnoj Aziji (u kome je u jednom momentu imala 550.000 svojih vojnika), rata koji je uništio politički konsenzus u SAD o tome kako voditi onaj veliki, hladni rat, odnosno kako se globalno suprotstavljati ekspanziji glavnog geopolitičkog i ideološkog rivala, Sovjetskog Saveza.

Za mirovni sporazum sa članom Politbiroa Komunističke partije Severnog Vijetnama Le Duk Toom, dobio je 1973. Nobelovu nagradu za mir, iako je rat u momentu kad ju je primao uveliko besneo. Nedavno je priznao da je to ipak bio njegov poraz. „Amerika je želela kompromis, a Vijetnam pobedu”, objasnio je sa naknadnom pameću.

Prestonica vijetnamskog juga, Sajgon, u ruke komunista sa severa pala je u aprilu 1975, a Kisindžera mnogi kritikuju i zbog brutalnog bombardovanja Kambodže od marta 1969, do pred kraj maja 1970. u kojem je ubijeno oko 40.000 ljudi.

Tada je stekao reputaciju „realiste bez moralnih skrupula” koju će osnažiti svojom ulogom u podstrekavanju vojnog udara u Čileu, u kojem je u jesen 1973. svrgnut levičarski predsednik Salvador Aljende i na vlast doveden general Augusto Pinoče.

Kisindžerova logika je bila da je i najgori desničarski režim poželjniji od najbolje levičarskog – i da je to interes Amerike.

Sedam godina Pinočeove vladavine doneli su, istina, Čileu ekonomski oporavak, ali uz strašnu cenu: desetine hiljada žrtava režimskog nasilja u više od hiljadu logora širom zemlje u kojima je bez suđenja držano, mučeno i likvidirano na desetine hiljada osumnjičenih Aljendeovih pristalica. Kisindžer zbog toga nije mogao da putuje u neke zemlje, jer mu je zaprećeno da bi kao saučesnik u tim zločinima mogao da bude uhapšen.

Njegov najveći podvig i jedan od ključnih događaja u drugoj polovini 20. veka bila je priprema Niksonovog odlaska u Kinu u februaru 1972, što je dovelo do postepene normalizacija američko-kineskih odnosa i do nove ravnoteže u odnosima sa Sovjetskim Savezom.

Odustajući od stava da je Tajvan jedina „prava Kina”, obezbeđujući „Maovoj Kini” zaštitu od SSSR-a na Zapadu i garantujući joj bezbednost od tada ekonomski mnogo snažnijeg suseda i rivala Japana na istoku, Nikson i Kisindžer su joj pomogli da pod dirigentskom palicom Deng Sjaopinga krene u svoju ekonomsku reformu koja će je učiniti velikom ekonomskom silom i iz apsolutnog siromaštva izvući najveći deo Azije.

Među njegovim diplomatskim postignućima je i sporazum između Izraela i njegovih arapskih suseda, Egipta pre svih, koji će im obezbediti miroljubivu koegzistenciju uprkos nerešenom palestinskom pitanju. Naravno, u američkom interesu

U ličnom životu je bio i, u meri koliko mu danas to omogućavaju godine, bonvivan. Ženio se dva puta (ima dvoje dece iz prvog braka), a pratile su ga priče da je imao aferu sa italijanskom glumicom Đinom Lolobriđidom.

Njemu se pripisuje izreka da je „vlast najjači afrodizijak”. Veliki je ljubitelj (evropskog) fudbala, a sredinom 2011. predsednik FIFA ga je angažovao kao savetnika u borbi protiv korupcije u svetskoj fudbalskoj vladi.

Kad ga je na mestu šefa diplomatije u januaru 1977. zamenio izabranik Džimija Kartera Sajrus Vens, Kisindžer se posvetio savetovanju – njegove analize i stavove uvažavalo je čak deset američkih predsednika – i pisanju knjiga.

Njegovi memoari o godinama u Beloj kući smatraju se intelektualno mnogo stimulativnijim nego ukoričena sećanja onih koji su u njegovoj ulozi tamo bili pre i posle njega: njegove knjige (ukupno 11) otkrivaju ga i kao političkog filozofa koji piše razumljivo i argumentuje uverljivo.

„Diplomatija” koju je objavio 1994. svojevrsna je antologija realpolitike kroz istoriju. Odatle se često citira definicija da „imperije nemaju interesa da operišu u okviru nekog međunarodnog sistema, već teže da budu sistem”. Iz tog vremena u pamćenju je i njegovo pitanje „koji je telefonskih broj Evrope?”.

Kisindžerovo najnovije delo – „O Kini” (2011) – nezaobilazno je za razumevanje izuzetnosti ove velike zemlje (koju je od 1971. posetio više od 50 puta). Jedna od njegovi teza je da Kina i SAD nisu ni apriorni prijatelji ni neprijatelji, već da treba da sarađuju gde mogu i izbegavaju konflikt, jer bi bio uzaludan posao ako bi Amerika pokušala da svojim savezništvima zaokruži Kinu, kao što je podjednako nezamislivo i da Kina iz svog azijskog okruženja može da istisne Ameriku.

Za greh mu se uzima što je podržao odluku predsednika Džordža Buša mlađeg da okupira Irak, u člancima koje objavljuje u „Vašington postu” smatra da sprečavanje nuklearizacije Irana treba da bude apsolutni prioritet američke politike, protiv je intervencije u Siriji...

U mnogim je uticajnim savetima i komisijama, među kojima je i tajnovita „Bilderberg grupa” za koju ljubitelji teorija zavere tvrde da upravlja svetom (njenih 120 do 140 članova, političari, biznismeni i poneka krunisana glava, sastaju se jednom godišnje još od 1954).

Realizam „Kisindžerovog stila” popularniji je danas u Beloj kući nego među njegovim republikancima. Obama na „kisindžerovski” način žmuri pred onim što svojim građanima rade režimi nekih američkih saveznika na Bliskom istoku i drugde, a Džejkob Helburn, urednik poznatog spoljnopolitičkog magazina „Nešenel interest” Obamine poglede na svet opisuje kao „neokisindžerizam”, pa čak i napominje da bi predsednik o spoljnoj politici uskoro mogao da govori „sa nemačkim akcentom”.

Kako god bilo – jedan je Kisindžer.