Kako su devedesetih kriminalci postali heroji

Zbog čega smo se tokom devedesetih godina prošlog veka divili „junacima” sa vrelog asfalta i zašto su kriminalci dobili status nacionalnih heroja – samo su neka od pitanja za čijim su odgovorima tragale Olivera Pavićević, sociolog i naučni saradnik Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja, i Biljana Simeunović-Patić, u knjizi „O negativnom društvenom junaku”.

Posmatrajući uzdizanje antiheroja na socijalnoj lestvici devedesetih godina, Olivera Pavićević primećuje da su u mirnim i stabilnim vremenima nacionalni uzori arhetipski heroji – hrabre i požrtvovane osobe koje su spremne na žrtvu i plemenito ponašanje. U kriznim vremenima gde dolazi do preispitivanja vrednosti i normi pojavljuju se antiherojikoji služe da povedu mase na promenu. Međutim, ako se kriza ne prevaziđe već ostane permanentna, kao devedesetih godina, onda na scenu stupaju negativni heroji.

– Ako su prvi antiheroji bili heroji promena i konstrukcije, kao što je bio Prometej, koji je od Bogova ukrao vatru sa Olimpa i dao je ljudima, ovo su heroji destrukcije. Svako ko je devedesetih godina živeo u Srbiji mogao je da oseti kako se društveni ambijent ubrzano i dramatično menja i kako nastupaju nova pravila igre društvenog života – kaže Olivera Pavićević.

Desilo se nešto nezamislivo – pripadnici kriminalnog podzemlja dobili su status i ugled društvenih junaka. Oni su postali uzori ne samo mladoj generaciji već su osvajali simpatije širih društvenih slojeva i običnog sveta.

– Činjenica da se radi o razbojnicima i ubicama nikome nije bila nepoznata, ali mnogi su ih percipirali kao snažne i beskompromisne pojedince spremne da se uhvate u koštac sa uznemirujućom i zastrašujućom stvarnošću, dok su za druge oni bili patriote i moćni ratnici kadri da poraze neprijatelja i očuvaju srpstvo. Istovremeno, oni su predstavljali rasipničke ali privlačne potrošačke modele koji su u vreme opšte oskudice imali imidž uspešnosti i diktirali trendove – objašnjava Olivera Pavićević. 

Ona podseća da su mafijaši,sitni i krupni kriminalci koji su se pojavljivali u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, bili doživljeni kao narodni zaštitnici koji „krvare za opšte dobro”,a tokom svog „junačkog” angažmana svi oni su nastavili sa intenzivnim kriminalnim delovanjem, s tim što su se prilagođavali različitim ratnim uslovima.

– U sociologiji je poznat fenomen da se u kriznim vremenima osobe okreću biološki moćnim osobama koje mogu da opstanu u teškimvremenima. Normalno je i očekivano da se u kriznim vremenima ne divimo pesnicima nego ratnicima i da antiheroje doživljavamo kao borce protiv društvene nepravde i nekoga ko može da nas zaštiti u smutnim vremenima. U našoj zemlji su ratni heroji i socijalni banditi,na primer Robin Hud, percipirani kao antiheroji, a ljudi su ih doživljavali kao biološki superiorne osobe kojima se pridaju mitološke osobine,jer oni provociraju sećanje na hajdučiju. Antijunaci su bili momci sa vrelog asfalta za koje nisu važila nikakva pravila, a njihovo antiherojstvo percipirano je kao nepristajanje na datu stvarnost – kaže Pavićevićeva. 

Na pitanje ko su antiheroji danas, naša sagovornica kaže da je veoma teško na to dati odgovor. Antiheroji devedesetih više nisu na pijedestalu interesovanja javnosti, jer se pojavljuju novi idoli koje promoviše tržište, a to su estradne, sportske i političke ličnosti, kaoi današnja ekonomska elita.