Građani naviknuti na korupciju

„Država i korupcija”, knjiga sa aktuelnom temom, Zorana Stojiljkovića profesora na Fakultetu političkih nauka, upravo je izašla iz štampe. Korupcija i antikoruptivne strategije je jedna od užih oblasti kojom se Stojiljković duže bavi i kao član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.

Kako sam kaže „u ovoj knjizi govori se kako smo na decenijama dugoj plovidbi, na brodu Srbija, na putu za pravno, demokratsko, socijalno odgovorno, evropsko društvo i državu, pošavši iz luke folklorno-balkanske varijante meke diktature u obličju socijalističkog samoupravljanja, putujući preko paklenih mitskih ostrva nacionalizma stigli (za sada) do (polu)periferijskog, grabežljivog „burazerskog” kapitalizma. U pričama o slaboj ili, bolje rečenoj, selektivno slaboj – lukavoj državi, privatizaciji i korupciji, reč je i o tome kako su na ovom putu mnogi osiromašili, a mali broj njih se, obogatio uz pomoć i podršku vlasti”.

Da li u Srbiji ima pozitivnih pomaka u borbi protiv korupcije?

U izveštaju Evropske komisije za 2010. godinu navodi se da je postignut tek izvestan napredak u borbi protiv korupcije. Primera radi, izmenama Zakona o državnim službenicima i Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja uvedena je obaveza državnih službenika da prijavljuju korupciju i obezbeđena je izvesna zaštita od postupaka osvete. Poboljšan je pristup informacijama, dok policija i državno tužilaštvo uspešnije sarađuju u procesuiranju predmeta u vezi sa korupcijom. Međutim, sprovođenje Akcionog plana za borbu protiv korupcije je nedopustivo sporo. Nije bilo značajnog napretka u istrazi i procesuiranju predmeta u vezi sa korupcijom, pa je broj konačnih osuđujućih presuda u krupnijim slučajevima veoma mali. Postupci javnih nabavki, privatizacije i javni rashodi su i dalje puni nepravilnosti, a nije još obezbeđen ni nezavisan nadzor nad njima. Takođe, i pored, u Agenciji za borbu protiv korupcije, donetog Pravilnika o zaštiti uzbunjivača, još nema adekvatne pravne zaštite uzbunjivača.

Kako građani doživljavaju korupciju?

Građani smatraju da su uzroci korupcije moralna kriza, opšte siromaštvo i nedovoljna izgrađenost pravne države. Zabrinjava da su građani, prema sopstvenom priznanju, naviknuti na korupciju – četiri petine je smatra uobičajenom, tri petine u izvesnoj meri očekivanom, a trećina misli da je prihvatljiva na nižim nivoima vlasti. Samo nešto više od polovine misli da je smanjivanje korupcije odgovornost i samih građana i da je osoba koja nudi mito podjednako odgovorna kao i ona koja ga prima.

Šta su najveći rizici korupcije i kako se izboriti s njom?

Analize i izveštaji Agencije za borbu protiv korupcije utvrdili su sedam prepoznatljivih ključnih rizika od korupcije. To su nepotrebne procedure za odlučivanje, prividno suprotno, nepostojanje jasno utvrđenih kriterijuma i propisanih procedura za donošenje odluka koje bi ograničile diskreciona ovlašćenja organa javne vlasti, nedovoljna transparentnost rada organa javne vlasti, nepostojanje ili neprimenjivanje delotvornih mehanizama kontrole nad radom organa javne vlasti i odgovornosti vlasti za svoj rad, nedovoljno funkcionalni sistem sankcionisanja koruptivnog ponašanja i nedovoljno razvijeni mehanizam prevencije korupcije.

Dobra uprava služi kao brana širenju korupcije. Sistem za otklanjanje rizika od korupcije morao bi da se zasniva na „giljotini” nepotrebnih procedura i diskrecionih ovlašćenja, uz uvećanje transparentnosti rada organa i njihove odgovornosti.