Statistička fatamorgana

Ekonomska rešenja za smanjenje srpskog budžetskog deficita za dva odsto BDP u ovoj godini i nastavak smanjenja fiskalnog deficita u narednim godinama, bez ugrožavanja privrednog rasta, verovatno će biti pronađena. Međutim, iz sociološkog ugla gledano, problem je u tome što sama kategorija BDP (ukupna tržišna vrednost svih proizvedenih dobara i usluga u datoj godini)kao pokazatelja celine društvene stvarnosti predstavlja statističku obmanu. Rešavanje problema smanjenja budžetskog deficita u Srbiji biće mnogo teže ako razvijene zemlje, umesto BDP, uvedu znatno šire kriterijume društvenog razvoja i napretka i preciznija ekonomska merila, koja pokazuju privredni rast u nepovoljnijem svetlu nego BDP. Kao što u knjizi „Klimatske promene i politika” kaže savremeni britanski sociolog Entoni Gidens, to su sledeći pokazatelji: indeks održivog ekonomskog blagostanja (može da opada, i pored stalnog rasta BDP); indeks održivog razvoja (obuhvata raspodelu dohotka, nivo dobrovoljnog rada, zavisnost od osnovnih sredstava, iscrpljivanje resursa) itd.

Dobro je poznato da je BDP veoma jednostavan i lak za izračunavanje i da služi kao pokazatelj obima privrednih aktivnosti i razmene na tržištu. Međutim, društveni razvoj odnosno napredak daleko je složenija kategorija koja, pored stopa privrednog rasta, uključuje ekonomski i društveni položaj i životne šanse svakog člana zajednice kao i polje slobode i demokratije pojedinaca i društvenih grupa.

Stopu privrednog rasta u društvu Srbije, dakle, treba sagledavati u kontekstu izrazito negativnih socijalno-ekonomskih kretanja kao što su: visoka stopa nezaposlenosti (među najvišim u Evropi), permanentno tehnološko zaostajanje, izrazito niska konkurentnost privrede, povećanje obima siromaštva i duboko socijalno-klasno raslojavanje, visoka spoljna zaduženost…

U Srbiji, društvu strukturno uslovljenog siromaštva, niskih privrednih aktivnosti i mnogobrojnih problema u funkcionisanju političkog, naročito izbornog sistema, „kulture siromaštva”, „geto kulture” i „kulture slamova”, BDP kao pokazatelj društvene efikasnosti, izdvojen iz celine društvenog položaja pojedinaca, predstavlja pravu statističku fatamorganu. Stoga, same ekonomske reforme, ma koliko bile značajne i neophodne za rast zaposlenosti i povećanje privrednih aktivnosti, ne mogu dati zadovoljavajuće rezultate u uslovima duboke, sveobuhvatne i strukturno uslovljene krize, u kojoj logika funkcionisanja uspostavljenog sistema može obezvrediti mnoge ekonomske reforme.

Gde je izlaz, i ko će ga naći?

Neophodna je svest o krizi kao šansi u kojoj treba tragati za alternativama u društvu uspostavljenog socijalno regresivnog kapitalizma. U traganju za alternativama uspeh će zavisiti od sposobnosti političkih i intelektualnih elita, njihove mudrosti i moralnog dostojanstva, kao i od političkog delovanja samosvesnih građana.

Sociolog, profesor Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu