Srbiji nedostaju tumači za znakovni jezik

U Srbiji na 1.000 gluvih i nagluvih radi samo jedan tumač za znakovni jezik. Sertifikat tumača ima blizu 80 ljudi, ali ih je aktivno tek tridesetak, koji pomažu zajednici od oko 30.000 gluvih i nagluvih na ovim prostorima. Zanimanje tumača za znakovni jezik ne postoji na listi zvanja, pa ne mogu ni da stanu u red na birou za zapošljavanje, a nema ni škole, niti fakulteta na kojem bi mogli da steknu diplomu. Oni koji krenu da uče sami, takođe nailaze na prepreku u vidu nedostatka literature, jer je poslednja stručna knjiga na srpskom jeziku bila objavljena 1996. godine.

Da se ipak nešto menja, potvrđuje i nedavno predstavljanje knjige „Prevođenje sa znakovnog jezika i na znakovni jezik” stručnjaka iz Australije, zemlje koja je najdalje otišla u razvijanju metoda i praksi kako bi olakšala život ljudima sa oštećenim sluhom. Desanka Žižić, predsednica Asocijacije tumača znakovnog jezika, objašnjava da su uz ovo udruženje i ambasadu Australije objavljivanje knjige na srpskom jeziku pomogli i Centar za orijentaciju društva, kao i Savez gluvih i nagluvih Srbije i Crne Gore.

– U svetu postoje čak i master i doktorske studije, a u Srbiji se tumač postaje na kursevima ili mentorstvom. Zapravo, jedini način da se nauči znakovni jezik jeste da ste dete gluvih roditelja, ali ima i onih koji rade pri udruženju gluvih ili kao nastavnici u specijalnim školama – kaže Žižić i dodaje da je zato ova knjiga od neprocenjive vrednosti.

Po njenim rečima, većina tumača je iz Beograda, Kragujevca i Niša, pojedini delovi zemlje ih uopšte nemaju, a, na primer, u celoj Vojvodini radi samo jedan tumač, zbog čega je zajednici gluvih onemogućeno da ostvaruju svoja prava.

– Znakovni jezik nije priznat, nije zakonski regulisan, pa samim tim i naš status nije priznat, mi ne možemo da se zaposlimo kao tumači. Ne postoji formalno niti kontinuirano obrazovanje za profesiju tumača znakovnog jezika, samo neki sporadični kursevi – kaže sagovornica i dodaje da kada bi tumača bilo više, bilo bi olakšano i detinjstvo i školovanje dece koja ne čuju, jer bi onda i njih bilo više u redovnim školama.

Vera Jovanović, tumač za znakovni jezik i jedna od priređivača knjige, kaže da je knjiga stručna, ali i pristupačna svima onima koji su zainteresovani za ovu temu, da obiluje primerima iz savremene prakse, od kojih su neki ostavljeni u originalu, a neki su zamenjeni adekvatnijim primerima iz domaće prakse.

– Predrasuda je da je svako ko zna znakovni jezik ujedno i dobar tumač, kao i da je dobar tumač onaj koji ne mora da se pripremi. Zabluda je i da su tumači tu da pomognu nagluvim i gluvim osobama da donesu neku odluku ili da ostvare neki cilj.Tumač je tu da obezbedi potrebnu informaciju, te da gluva osoba sama donese odluku – objašnjava Vera Jovanović.

Žižić dodaje da kada se pogledaju tekstovi ili emisije o deci gluvih roditelja ili tumačima znakovnog jezika, sve to obično ima prizvuk neke tužne priče.

– Ovo nije pitanje hendikepa, već pitanje jezika i to je ono što zajednica gluvih u svetu podržava – da su oni jezička manjina, a ne osobe sa hendikepom. Njima je srpski jezik zapravo drugi jezik, kao što je nama engleski. Ja kažem da sam rođena u bilingvalnoj porodici, oba roditelja ne čuju, tako da sam od malih nogu bila upućena na srpski i na znakovni jezik, dakle, mogao je to biti i nemački – objašnjava Desanka Žižić.