Zločin koji se toleriše

Na osnovu kontinuiranog praćenja pisanja medija o femicidu koji realizuje mreža Žene protiv nasilja, tokom 2011. godine 29 žena u Srbiji bile su žrtve ubistva koje su nad njima izvršili muški članovi porodice. Takođe prema novinskim izveštajima, za nepunih šest meseci ove godine u porodici je ubijeno 20 žena.

Ubistva žena, ili femicid – za razliku od ubistava muškaraca – često sa sobom nose predznak rodno zasnovanog nasilja. Kako ukazuje specijalna izvestiteljka UN o nasilju nad ženama Rašida Manjo, ovaj termin odnosi se ne samo na ubistvo kao takvo, već i na nekažnjivost i aspekte institucionalnog nasilja ovakvih zločina. Ona opisuje femicid kao zločin koji tolerišu državne institucije i njeni predstavnici nesposobnošću da spreče, zaštite i garantuju živote ženama.

Povodom 29 ubistava žena u porodici tokom 2011. od nadležnih organizacionih jedinica policije dobijeni su odgovori za 23 slučaja. Kad je reč o centrima za socijalni rad, informacije su dostavljene u 19 slučajeva.

Cilj istraživanja bio je da se utvrde aktivnosti koje su preduzimali policija i centri za socijalni rad pre izvršenja dela kao organi i ustanove nadležne da spreče, zaustave i preventivno deluju u slučajevima nasilja u porodici. Takođe, bilo je važno ispitati da li su ovi subjekti dodatno analizirali, tj. interno procenjivali sopstveno postupanje ili su bili podložni nadzoru nekog drugog tela nakon saznanja za slučajeve ubistva u porodici, kao i da li je na osnovu analiza i procena došlo do internih promena u postupanju.

Od 29 žena ubijenih u porodici njih 23 lišili su života njihovi partneri ili bivši partneri (vanbračni ili bračni). U četiri slučaja radilo se o ubistvu koje je izvršio sin nad majkom. U jednom slučaju svekar je ubio snaju, a u drugom bivši zet svekrvu. Najmlađa žrtva imala je 26, a najstarija 81 godinu.

U 11 slučajeva femicid je učinjen uz upotrebu vatrenog oružja, u jednom slučaju nasilnik je bacio dve bombe na javnom mestu i tako ubio bivšu suprugu i sebe. Iako nepouzdani, podaci iz novinskih članaka ukazuju da se u nekoliko slučajeva radilo o licima koja su bila osuđivana. Nije bilo moguće utvrditi na koji način nadležne službe prate i nadziru njihovo ponašanje nakon izlaska iz zatvora ili izricanja sankcije.

Prema podacima koje su dostavile policijske stanice, u četiri slučaja policija je imala evidenciju o prethodnom nasilju koje se dogodilo u porodici, dok je za 19 čin ubistva žena u porodici bio prvi (!) podatak o nasilju kojim je policija raspolagala.

Kad su u pitanju centri za socijalni rad, od 19 dobijenih odgovora u šest se navodi da je porodica bila u njihovim evidencijama.

Porodični zakon dao je centrima za socijalni rad značajnu ulogu u postupku zaštite od nasilja u porodici. To su u prvom redu ovlašćenja da po službenoj dužnosti podnose tužbe za nasilje u porodici i u njoj istaknu zahtev za donošenje privremene mere zaštite od nasilja. Ovakvo postupanje bi u znatnoj meri doprinelo da se žrtva rastereti vođenja postupka i eventualnog rizika od eskalacije nasilja. Istovremeno bi se poslao jasan signal učiniocu da država neće tolerisati nasilje.

Uvid u dostavljene podatke ukazuje da ni u jednom slučaju u kojem je porodica bila na evidenciji organa starateljstva, uključujući i one zbog nasilja u porodici, nije zabeleženo da su ova ovlašćenja iskorišćena. Intervencija centra za socijalni rad, u ovom smislu, pre svega se svodila na davanje saveta i pružanje pomoći žrtvi u vezi s pokretanjem različitih postupaka, pružanjem informacija o privremenom urgentnom smeštaju i drugim vidovima usluga. Uočava se naglašavanje navoda o odsustvu saradnje žrtve sa centrom za socijalni rad i policijom: žrtva odbija da sarađuje, odbija da sastavi krivičnu prijavu, nije potvrdila navode iz prijave, odbija ponuđen privremeni smeštaj, ukazuje da je uzrok nasilja finansijske prirode, bolest (zavisnost) učinioca itd. S druge strane, međunarodni standardi i dobre prakse ukazuju da odustajanje ili nesaradnja žrtve ne može biti dovoljan osnov za nepreduzimanje mera zaštite. Očekivanje da žrtva nasilja u porodici bude proaktivna – da sama podnosi krivičnu prijavu i zahteva privremene mere zaštite – često nije u skladu s mogućnostima, niti objektivnim okolnostima u kojima se ona nalazi.

Magistar, oblast ženskih ljudskih prava