Злочин који се толерише

На основу континуираног праћења писања медија о фемициду који реализује мрежа Жене против насиља, током 2011. године 29 жена у Србији биле су жртве убиства које су над њима извршили мушки чланови породице. Такође према новинским извештајима, за непуних шест месеци ове године у породици је убијено 20 жена.

Убиства жена, или фемицид – за разлику од убистава мушкараца – често са собом носе предзнак родно заснованог насиља. Како указује специјална известитељка УН о насиљу над женама Рашида Мањо, овај термин односи се не само на убиство као такво, већ и на некажњивост и аспекте институционалног насиља оваквих злочина. Она описује фемицид као злочин који толеришу државне институције и њени представници неспособношћу да спрече, заштите и гарантују животе женама.

Поводом 29 убистава жена у породици током 2011. од надлежних организационих јединица полиције добијени су одговори за 23 случаја. Кад је реч о центрима за социјални рад, информације су достављене у 19 случајева.

Циљ истраживања био је да се утврде активности које су предузимали полиција и центри за социјални рад пре извршења дела као органи и установе надлежне да спрече, зауставе и превентивно делују у случајевима насиља у породици. Такође, било је важно испитати да ли су ови субјекти додатно анализирали, тј. интерно процењивали сопствено поступање или су били подложни надзору неког другог тела након сазнања за случајеве убиства у породици, као и да ли је на основу анализа и процена дошло до интерних промена у поступању.

Од 29 жена убијених у породици њих 23 лишили су живота њихови партнери или бивши партнери (ванбрачни или брачни). У четири случаја радило се о убиству које је извршио син над мајком. У једном случају свекар је убио снају, а у другом бивши зет свекрву. Најмлађа жртва имала је 26, а најстарија 81 годину.

У 11 случајева фемицид је учињен уз употребу ватреног оружја, у једном случају насилник је бацио две бомбе на јавном месту и тако убио бившу супругу и себе. Иако непоуздани, подаци из новинских чланака указују да се у неколико случајева радило о лицима која су била осуђивана. Није било могуће утврдити на који начин надлежне службе прате и надзиру њихово понашање након изласка из затвора или изрицања санкције.

Према подацима које су доставиле полицијске станице, у четири случаја полиција је имала евиденцију о претходном насиљу које се догодило у породици, док је за 19 чин убиства жена у породици био први (!) податак о насиљу којим је полиција располагала.

Кад су у питању центри за социјални рад, од 19 добијених одговора у шест се наводи да је породица била у њиховим евиденцијама.

Породични закон дао је центрима за социјални рад значајну улогу у поступку заштите од насиља у породици. То су у првом реду овлашћења да по службеној дужности подносе тужбе за насиље у породици и у њој истакну захтев за доношење привремене мере заштите од насиља. Овакво поступање би у знатној мери допринело да се жртва растерети вођења поступка и евентуалног ризика од ескалације насиља. Истовремено би се послао јасан сигнал учиниоцу да држава неће толерисати насиље.

Увид у достављене податке указује да ни у једном случају у којем је породица била на евиденцији органа старатељства, укључујући и оне због насиља у породици, није забележено да су ова овлашћења искоришћена. Интервенција центра за социјални рад, у овом смислу, пре свега се сводила на давање савета и пружање помоћи жртви у вези с покретањем различитих поступака, пружањем информација о привременом ургентном смештају и другим видовима услуга. Уочава се наглашавање навода о одсуству сарадње жртве са центром за социјални рад и полицијом: жртва одбија да сарађује, одбија да састави кривичну пријаву, није потврдила наводе из пријаве, одбија понуђен привремени смештај, указује да је узрок насиља финансијске природе, болест (зависност) учиниоца итд. С друге стране, међународни стандарди и добре праксе указују да одустајање или несарадња жртве не може бити довољан основ за непредузимање мера заштите. Очекивање да жртва насиља у породици буде проактивна – да сама подноси кривичну пријаву и захтева привремене мере заштите – често није у складу с могућностима, нити објективним околностима у којима се она налази.

Магистар, област женских људских права