Sarin u Siriji

Vašington je pre nekoliko dana saopštio da je sirijski predsednik Bašar el Asad prešao takozvanu crvenu liniju, jer je navodno „sirijska vojska upotrebila bojni otrov sarin u borbama protiv opozicije”. Upravo zbog toga predsednik Barak Obama odlučio je da naoruža snage koje se suprotstavljaju režimu u Damasku, a „jastrebovi” u Vašingtonu sada horski tvrde da je u pitanju „kredibilitet Amerike”.

Ista floskula oko „kredibiliteta” upotrebljena je i u slučaju bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, pa i ranije kada je bombardovana Republika Srpska. Naravno, pitanje kredibiliteta uvek se postavlja kada pred sobom imate vojno inferiornog protivnika, kada imate, na primer, Severnu Koreju onda niko ne priča o kredibilitetu.

Međutim, šta je i gde je istina o sirijskom hemijskom oružju i da li je ono korišćeno u građanskom ratu u toj zemlji? Može li se verovati američkim obaveštajnim podacima posle onakve blamaže sa oružjem za masovno uništavanje u Iraku? Irak je 2003. godine napadnut pod tim izgovorom, oružje za masovno uništavanje nikada nije pronađeno, a dosad je u Iraku poginulo najmanje 300.000 Iračana i oko 5.000 Amerikanaca, pri čemu se niko se od američkih zvaničnika, obaveštajaca ili medija nije izvinio zbog te laži. Irak je i dalje poprište tihog građanskog rata u kojem svakodnevno ginu građani te zemlje.

A sve je počelo nastupom u Savetu bezbednosti UN tadašnjeg američkog državnog sekretara Kolina Pauela koji je prezentovao ambasadorima država članica Saveta bezbednosti UN podatke o iračkom hemijskom oružju. Ti podaci bile su dve mutne fotografije iračkog izviđačkog ABH oklopnog vozila i starog kamiona za dekontaminaciju, oba sovjetske proizvodnje sa početka šezdesetih godina prošlog veka. To je, po Pauelu, bila iračka pokretna fabrika bojnih otrova. Autoritet bivšeg načelnika Združenog generalštaba oružanih snaga SAD bio je dovoljan da ambasadori u UN ostanu nemi. Reagovao sam tada jednim tekstom u „Politici” zbog tih fotografija, napisao sam da su Iračani ranije imali hemijsko oružje, ali da su ga posle „Pustinjske oluje” 1991. uništili i da su te fotografije koje pokazuje Pauel naprosto smešne. Tek pre nekoliko godina general Pauel je u svojim memoarima priznao da je tada lagao u Savetu bezbednosti UN i da se toga danas stidi.

Ko danas laže u vezi sa upotrebom hemijskog oružja u Siriji? Karla del Ponte tvrdi da je opozicija koristila bojne otrove, Moskva kaže da su dokazi koje su za to ponudili Britanci i Francuzi „tanki”, da Asad nema razloga da koristi bojne otrove i time izaziva stranu vojnu intervenciji, pošto vojno sada sasvim dobro stoji. Organizacija za zabranu hemijskog oružja ima stroge kriterije i proceduru koja kaže da uzorci krvi, urina i odeće mogu da budu pouzdani dokazi samo ako ih stručnjaci te organizacije nadgledaju od trenutka kada su uzeti radi odnošenja u laboratoriju. Sa dokazima koje nude Britanci i Francuzi to nije urađeno.

Amerikanci tvrde da je Asad protiv opozicionih snaga upotrebio nervni bojni otrov sarin. To je stari bojni otrov, napravljen u Nemačkoj 1938. godine. Posle somana to je najsmrtonosniji nervni bojni otrov, u organizam prodire preko organa za disanje, kroz kožu i sluzokožu. Za nekoliko sekundi izaziva sužavanje zenica, slabljenje vida, zatim paralizuje nervne centre, mozak i pluća, sve za 30 sekundi, a posle 60 sekundi nastaju gušenje i smrt. Srednja smrtonosna doza uzeta oralno ili respirativno iznosi oko 150 miligrama u minutu na kubnom metru. Procene su da bi za umiranje svih stanovnika grada od 500.000 ljudi bila dovoljna količina od oko 1.000 kilograma bojnog otrova sarina.

Američke obaveštajne procene govore da je od sarina u Siriji umrlo od 100 do 150 ljudi. To bi značilo da je Bašar el Asad upotrebio oko 300 grama sarina. Budući da se taj bojni otrov upotrebljava ili polivanjem iz vazduha ili u vidu punjenja u bojevim glavama raketa, ili u topovskim granatama – to je prva činjenica koja izaziva sumnju. Koja je to glava rakete sa samo 300 grama ubojnog tereta? Ili artiljerijska granata? To se naprosto vojnički ne isplati, jer je i postupak čuvanja i upotrebe takvih hemijskih glava vrlo skup. Ako su u pitanju minobacački projektili, sirijska vojska ne raspolaže minobacačkom municijom sa bojnim otrovima. Osim toga, bojni otrov sarin namenjen je, pre svega, upotrebi na otvorenom prostoru na širokom frontu, a ne u uslovima gradske borbe, kada je protivnik od polivanja otrovom zaštićen u zgradama, a od udisanja otrova zaštitnim maskama. I ko bi koristio bojni otrov da ubije 150 ljudi u nekom naselju?

Sirija već godinama poseduje hemijsko oružje, i to nije nikakva tajna. Na Bliskom istoku hemijsko oružje isporučivale su firme „Dimat Nobel AC” iz Trojzadorfa, „Sizma” iz Minhena, sve preko posredničke tvrtke „Plato Kohen”. Nemci i Holanđani izvlačili su godinama velike profite iz tih poslova. A sada su svi tobože iznenađeni. I niko da se zapita – ako su delovi sirijske vojske prišli pobunjenicima, šta je sa bataljonima te vojske za hemijsko ratovanje?

Svaki bataljon sirijske vojske za hemijski rat ima 150 ljudi i 60 vozila, od čega su 32 vozila za dekontaminaciju, svaki puk ima odeljenje za hemijsku odbranu sa 22 vojnika, devet vozila, od toga šest za dekontaminaciju. Koliko su ti efektivi sada prisutni i u redovima pobunjenika, koji su jedva dočekali da Asad pređe „crvenu liniju”? Nažalost, tehnologija „upravljanja krizom” nije se nimalo promenila u poslednjih 20 godina. Sve je po staroj formuli...

Miroslav Lazanski