Petoro izuzetnih za magiju Vimbldona

Vimbldonski teniski turnir zauzima jedinstveno mesto, kako u celokupnom svetu sporta i zabave, tako i na svom izvorištu – u britanskoj kulturi i tradiciji. Od 1877. do sutrašnjeg prvog kola ovogodišnjeg izdanja, ceo se svet okrenuo naglavačke, ali se Britanci iskonski trude da mnogo toga ostane kako je bilo. Iako beli sport odavno nije više samo imperijalna zabava, igraće se u belom, i beleće se šlag na jagodama koje su jednako važne kao i rezultati na terenu.

A, prema rezultatima, britanska publika mora da zauzima pomalo dvoličan odnos, jer šlag sa ovdašnjih jagoda već dugo odnose stranci. Frederik Džon Peri je živeo 86 godina i ni do smrti 1995. nije dočekao da neki Britanac ponovi ono što je učinio 1936. Tek 76 godina kasnije, Endi Marej je prvi stigao na pola puta, ulaskom u finale, ali su mase navijača na „Perijevom brdu” i milioni Britanaca pred malim ekranima, umesto titule, dočekali i proslavili Endijeve suze.

Suze umesto titule

Grcao je Škot posle poraza od Rodžera Federera, grcali su i ovacijama ga pozdravljali navijači. Na početku je zaplakao i Federer, zbog svoje sedme vimbldonske titule, ali je ubrzo uvideo da to nema smisla i da neko mora da ostane pribran. Ta je masovna katarza bila događaj godine u britanskom tenisu, na čijim krilima je Endi Marej osvojio potom Njujork. Bila je to prva britanska grend-slem titula posle iste one Perijeve iz 1936. Naravno, britanska nije i engleska, ali takva se još i ne nazire.

Gledajući iz takvog ugla – britanskog ili engleskog, svejedno – sadašnjem predstavljanju srpskog tenisa može silno da se pozavidi. Uz pomoć Jelene Janković, Endijev brat Džejmi Marej se okitio titulom u mešovitom dublu, a Ana Ivanović ostaje medijska zvezda i posle perioda najboljih rezultata. Novak Đoković, koji je jednom davno odbio da nastavi karijeru u Britaniji, osvojio je najpoznatiji travnati teren sveta pre dve godine i upravo tu preuzeo čelno mesto na svetskoj listi, na kome se i sada nalazi.

U odnosu na nekadašnja klasična rivalstva Borga i Mekinroa, ili Federera i Nadala, ova godina donosi krajnje neobično i gotovo gladijatorsko rivaltsvo velike četvorke. Endi Marej se bori sa ogromnim motivom nacionalnih i istorijskih snova, Rodžer Federer pred sobom ima novi ulazak u istoriju osmom vimbldonskom titulom, a Rafael Nadal nastavlja senzacionlno uspešni povratak na mestu gde je prošle godine doživeo najteži poraz u karijeri, od 100. na svetu Lukaša Rosola. Tada je delovalo da mu se karijera bliži tužnom kraju, a osam meseci kasnije bori se da možda prestigne i Federera u trci za najboljeg svih vremena.

U tako elitnom društvu traži svoje mesto i Novak Đoković, kome su još svi dometi dostupni. Prvi od njih je da treću godinu zaredom završi kao najbolji na svetu, a Vimbldon je zamajac i za Njujork i za završni turnir sezone, ponovo u Londonu. Žreb mu je omogućio savršen prolaz do finala, bez ijednog od trojice velikih rivala na tom putu, a neuspeh na Rolan Garosu ga je rasteretio bilo kakvog imperativa do kraja sezone.

Svi drugi predstavnici našeg tenisa naći će se jedni drugim na putevima po Vimbldonu. Janko Tipsarević i ViktorTroicki se sudaraju već u prvom kolu, dok su Ana Ivanović, Jelena Janković, Bojana Jovanovski i Vesna Dolonc sve u istoj četvrtini žreba. Najbolje što može da se dogodi jeste srpski derbi u četvrtfinalu.

I dok u muškoj konkurenciji svu pažnju osvaja četvorka sa 32 titule na poslednja 33 grend-slem turnira, u ženskoj to mesto pripada Sereni Vilijams, koja sa 31 godinom igra do sad najsupešniju sezonu u karijeri, a na Vimbldon izlazi sa nizom od 31 uzastopne pobede. Ukupnom pažnjom i igrom će joj konkurisati Marija Šarapova i Viktorija Azarenka, ali Amerikanka sve nadmašuje onim što na Vimbldonu može da pruži ispisivanju teniske istorije.

Umetnost čekanja

Britanci, međutim, razmišljaju o drugim stvarima uoči sutrašnjeg prvog kola. Jedna večita tema je kiša, zbog koje je već počelo nadkriljavanje terena, proces koji treba da se okonča pokretnim krovom i nad glavnim terenom, 2019. Čuju se već primedbe da igra pod krovom nije ista, kao što ni trava nije kao nekada, ali Vimbldon pokušava da sedi na dve stolice, da se prilagođava zahtevima vremena i igrača, a u isto vreme i da održi iluziju nepromenjivog.

Postoji ipak dve stvari koje Britanci mogu sami da rade na svoj, stari način. Jedna od njih je čekanje u redovima cele noći na dnevne karte. Tako se dobijaju slabija mesta za 20 funti, a oni koji stignu prvi dobijaju bolja, za 45 funti. Redovi su, kažu, svake godine sve duži, tu se kampuje i priča o tenisu. Nije dozvoljeno jedino da se ide preko reda i da se pušta muzika. Britanci to zovu umetnošću čekanja. Kao što satima čekaju na karte, tako i decenijama čekaju na pobede svojih tenisera. Možda je to njihovo čekanje i lepše i važnije od onog što će dočekati.

M. Kovačević