Петоро изузетних за магију Вимблдона

Вимблдонски тениски турнир заузима јединствено место, како у целокупном свету спорта и забаве, тако и на свом изворишту – у британској култури и традицији. Од 1877. до сутрашњег првог кола овогодишњег издања, цео се свет окренуо наглавачке, али се Британци исконски труде да много тога остане како је било. Иако бели спорт одавно није више само империјална забава, играће се у белом, и белеће се шлаг на јагодама које су једнако важне као и резултати на терену.

А, према резултатима, британска публика мора да заузима помало дволичан однос, јер шлаг са овдашњих јагода већ дуго односе странци. Фредерик Џон Пери је живео 86 година и ни до смрти 1995. није дочекао да неки Британац понови оно што је учинио 1936. Тек 76 година касније, Енди Мареј је први стигао на пола пута, уласком у финале, али су масе навијача на „Перијевом брду” и милиони Британаца пред малим екранима, уместо титуле, дочекали и прославили Ендијеве сузе.

Сузе уместо титуле

Грцао је Шкот после пораза од Роџера Федерера, грцали су и овацијама га поздрављали навијачи. На почетку је заплакао и Федерер, због своје седме вимблдонске титуле, али је убрзо увидео да то нема смисла и да неко мора да остане прибран. Та је масовна катарза била догађај године у британском тенису, на чијим крилима је Енди Мареј освојио потом Њујорк. Била је то прва британска гренд-слем титула после исте оне Перијеве из 1936. Наравно, британска није и енглеска, али таква се још и не назире.

Гледајући из таквог угла – британског или енглеског, свеједно – садашњем представљању српског тениса може силно да се позавиди. Уз помоћ Јелене Јанковић, Ендијев брат Џејми Мареј се окитио титулом у мешовитом дублу, а Ана Ивановић остаје медијска звезда и после периода најбољих резултата. Новак Ђоковић, који је једном давно одбио да настави каријеру у Британији, освојио је најпознатији травнати терен света пре две године и управо ту преузео челно место на светској листи, на коме се и сада налази.

У односу на некадашња класична ривалства Борга и Мекинроа, или Федерера и Надала, ова година доноси крајње необично и готово гладијаторско ривалтсво велике четворке. Енди Мареј се бори са огромним мотивом националних и историјских снова, Роџер Федерер пред собом има нови улазак у историју осмом вимблдонском титулом, а Рафаел Надал наставља сензационлно успешни повратак на месту где је прошле године доживео најтежи пораз у каријери, од 100. на свету Лукаша Росола. Тада је деловало да му се каријера ближи тужном крају, а осам месеци касније бори се да можда престигне и Федерера у трци за најбољег свих времена.

У тако елитном друштву тражи своје место и Новак Ђоковић, коме су још сви домети доступни. Први од њих је да трећу годину заредом заврши као најбољи на свету, а Вимблдон је замајац и за Њујорк и за завршни турнир сезоне, поново у Лондону. Жреб му је омогућио савршен пролаз до финала, без иједног од тројице великих ривала на том путу, а неуспех на Ролан Гаросу га је растеретио било каквог императива до краја сезоне.

Сви други представници нашег тениса наћи ће се једни другим на путевима по Вимблдону. Јанко Типсаревић и ВикторТроицки се сударају већ у првом колу, док су Ана Ивановић, Јелена Јанковић, Бојана Јовановски и Весна Долонц све у истој четвртини жреба. Најбоље што може да се догоди јесте српски дерби у четвртфиналу.

И док у мушкој конкуренцији сву пажњу осваја четворка са 32 титуле на последња 33 гренд-слем турнира, у женској то место припада Серени Вилијамс, која са 31 годином игра до сад најсупешнију сезону у каријери, а на Вимблдон излази са низом од 31 узастопне победе. Укупном пажњом и игром ће јој конкурисати Марија Шарапова и Викторија Азаренка, али Американка све надмашује оним што на Вимблдону може да пружи исписивању тениске историје.

Уметност чекања

Британци, међутим, размишљају о другим стварима уочи сутрашњег првог кола. Једна вечита тема је киша, због које је већ почело надкриљавање терена, процес који треба да се оконча покретним кровом и над главним тереном, 2019. Чују се већ примедбе да игра под кровом није иста, као што ни трава није као некада, али Вимблдон покушава да седи на две столице, да се прилагођава захтевима времена и играча, а у исто време и да одржи илузију непромењивог.

Постоји ипак две ствари које Британци могу сами да раде на свој, стари начин. Једна од њих је чекање у редовима целе ноћи на дневне карте. Тако се добијају слабија места за 20 фунти, а они који стигну први добијају боља, за 45 фунти. Редови су, кажу, сваке године све дужи, ту се кампује и прича о тенису. Није дозвољено једино да се иде преко реда и да се пушта музика. Британци то зову уметношћу чекања. Као што сатима чекају на карте, тако и деценијама чекају на победе својих тенисера. Можда је то њихово чекање и лепше и важније од оног што ће дочекати.

М. Ковачевић