Uspešna vlada u neuspešnoj zemlji

Kada je velika demokratska koalicija koja je pobedila Miloševića počela da se raspada, jedan uticajni politički insajder opisao je razlike među pobednicima kaosukob onih koji, kada vide pet krugova, pomisle na olimpijadu i onih koji pomisle na najnoviji tip „audija”.

Nekoliko meseci kasnije postalo je jasno da je to bio čist romantizam jer je u političkoj i ekonomskoj eliti Srbije ideja „audija” veoma ubedljivo pobedila olimpijske ideje, a posebno dirljivu maksimu starog Kubertena o tome kako je važno učestvovati.

Desetak godina kasnije, članovi prve vlade u posledosovskoj političkoj eri mogli bi da imaju slične dileme, samo što sada nisu sigurni da li u istim krugovima vide „audije” ili možda policijske lisice. Jer, borba protiv korupcije ili obračun s bahatim dobitnicima tranzicije jeste glavna tačka oslonca vlade, a posebno najveće stranke u njoj. Na njoj su naprednjaci izgradili ključnu podršku građana i neutralisali opoziciju, poslužila je kao nekakav čarobni most iznad teških kosovskih ustupaka i depresivnog ekonomskog stanja u polubankrotiranom društvu.

Istraživači javnog mnjenja i politički stratezi vode zanimljive rasprave na sasvim jednostavno pitanje – ima li borba protiv korupcije rok trajanja i može li se talas podrške Aleksandru Vučiću okrenuti ako se učini da je ta borba ostala zaglavljena na naslovnim stranama tabloida.

Sociološki fenomen „uspešne vlade u neuspešnoj zemlji” mogao bi se objasniti  prilično lako jer je Srbijom poslednjih godina vladala koalicija političke i ekonomske elite koja je bila dovoljno mudra da u svoje redove uključi podobne medije, nevladine organizacije i slobodne intelektualce na budžetu, ali se svako ko je ostao izvan te zone osećao građaninom drugog reda. Zato je Aleksandar Vučić, čim je pokazao da ima hrabrosti da uđe u konflikt s najbogatijim čovekom Srbije, postao najpopularniji političar ove zemlje.

Kao što je borba protiv korupcije bila glavni argument u borbi za poverenje građana, ozbiljno sluđenih u marketinškim akcijama bivše vlasti da je Srbija postala ekonomsko čudo na Balkanu, tako bi ista borba mogla da postane glavni uzrok raspada vladajuće koalicije jer će Vučić sve teže moći da igra ulogu Eliota Nesa ako ne pokaže da zakoni ovi zemlje podjednako važe za okorele kriminalce, opoziciju ili samu vlast.

Još veći izazov ili test za Vladu Srbije mogao bi da bude da u borbi protiv japijevske elite, koja je izgleda uverena da njeno bogatstvo mora biti zasnovano na bedi neprosvećenih građana, čitavo društvo ne sklizne u nekakav autoritaran koncept u kojem čvrsta ruka rešava sve što sofisticirani umovi nisu uspeli.

Nema sumnje da će istoričari s bezbedne udaljenosti napisati da je prva godina vlade Ivice Dačića obeležena istorijskim Briselskim sporazumom, kojim je Srbija odlučila da se diskretno udalji od Kosova i približi Evropi. Tu evropsko-kosovsku raskrsnicu je Vlada Srbija prešla neočekivano lako, ali će Briselski sporazum i dalje ostati neka vrsta puške koju je ova vladajuća koalicija iznela i pre nego što je stupila na scenu jer je reč o sporazumu koji u sebi nosi čitav niz teških koraka, a na svakom od njih se može desiti da se zapali ili ugasi neka vatra.

Vlada je lako preskočila Briselski sporazum i teške korupcionaške afere, ali nije jasno kako će izaći iz sopstvene priče o rekonstrukciji jer na tom putu stranke moraju da obave rekonstrukciju u sopstvenim redovima. Najmoćniji čovek u Srbiji, Aleksandar Vučić, glavni je inicijator rekonstrukcije vlade, ali su mu, izgleda, koalicioni partneri saopštili da će žrtvovati svoje kadrove tek kada vide koji će kadrovi SNS-a morati da izađu iz vlade. U subotu je ministar kulture Bratislav Petković saopštio da su svi ministri iz SNS-a kovertirali ostavke, ali ni ta izjava ne objašnjava da li su bivši i sadašnji predsednik SNS-a (Nikolić i Vučić) postigli saglasnost o rekonstrukciji vlade.

Srbija je tako nedeljama sluđena pričama o rekonstrukciji vlade, ali je nevolja što se o tom pitanju vode ozbiljnije rasprave u medijima nego u samoj vladi. Ta licitacija vanrednim izborima dobila je tragikomične razmere još proletos, kada su mediji danima uzbunjivali javnost kako bi vlada mogla da padne zbog krize u Smederevskoj Palanci. Tada je Ivica Dačić dramu presekao nezaboravnom izjavom: „Pa zar mislite da bih seo da razgovaram s Hašimom Tačijem ako će vlada da mi padne zbog Smederevske Palanke”.