Džemovanje na severnom moru

Koncept trodnevne manifestacije sa trinaest paralelnih programa na kojima nastupi više od hiljadu izvođača, daje roterdamskom festivalu „North Sea Jazz” karakter najvećeg džez-samita na svetu. Retke prilike da sretnu i čuju jedni druge, ponekad se pretvaraju u iznenađujuće zajedničke akcije na otvorenoj sceni. Nekoliko velikih pop-rok-džez zvezda priredilo nam je ove godine nesvakidašnje džem-sešn doživljaje u najvećoj sali „Nil”, kongresnog centra „Ahoj”.

Prva uzbuđenja stigla su na samom otvaranju. Nastup Lerija Grema s njegovim sastavom „Graham Central Station” već u najavi imao je obeležje ekskluzivnog – spajajući heroja fanki basa s Markom Kingom iz sastava „Level 42”, ikonom slap basstehnike. Ali, kada su se, sa potpurijem poznatih refrena i rifova, popeli na sam vrh fanki planete, na scenu je iz mraka ušetao – Prins, zastajući u Roterdamu na putu ka Montreu, da pozdravi dugogodišnjeg saradnika i prijatelja! Iza džambo lenonki i sa retro afro-frizurom u maniru braće Džekson, bio je jedva prepoznatljiv. Nije pevao, niti svirao solo, samo je podržavao ritam na gitari u „Thank You (Falettinme Be Mice Elf Agin)”. Ali tih nekoliko minuta i stotinak njegovih akorda dalo je ovogodišnjem izdanju manifestacije najbolji vetar u leđa.

„Odvešću vas više!”, kočoperio se Grem po izlasku na bis. „I Want to Take You Higher” je sećanje na Vudstok, a iza bine Gremov saborac sa legendarnog festivala – Karlos Santana. Pa, eto i njega na sceni, kako odoleti ovakvom pozivu da se vrate gotovo pola veka unazad?

Dva sata kasnije, Santana je glavni junak. Standardnih 90 minuta festivalskog nastupa za njega je kratko, pa odmah izbacuje velike adute: stare „Black Magic Woman” i „Oye Como Va”, i novije „Maria Maria” i „Corazon Espinado”. Za stare fanove usputno sećanje na „Guajira”, za džez publiku posveta Koltrejnu sa „Afro Blue”. Denis Čembers (bubnjevi), Karl Perazo (timbalesi) i Raul Rekov (konge) postavljaju mahniti ritam, Santana strelja u prostor vatrenim solo deonicama. A onda, na scenu izlazi – Leri Grem! Posle dugog, meditativnog instrumentalnog uvoda kreće navijački puls pesme „The Calling”, kao poručene za fanki zabavu! Sledi nova digresija: nekoliko taktova instumentalnog uvoda „Voodoo Chile” u slavu Džimiju Hendriksu. A onda, rokenrol vožnja uz „Hey Boogie Woman”, zaboravljeni hit sastava „Ram Jam”. Na sceni im se tada pridružuje i Lerijeva pevačica Ešling „Biskvit” Kol. Džem sešn za pamćenje! Prvo napuštanje scene bilo je okidač da se publika udruži u „pesmi sa Vudstoka”, a Santana, naravno, odgovori sa „Soul Sacrifice”.

U nedelju, 14. jula, festival završava Sting, kome je to prvo učešće na ovom festivalu.

U ušima mi još odzvanja trijumfalni kraj koncerta Branforda Marsalisa tri sata ranije u sali „Hadson”, u bolnim bojama bluza „St. James Infirmary”, a evo istog sopran saksofona i u Nilu, vrcavo odgovarajući „Englezu u Njujorku”! Namestilo se – ili su namestili? – tek, eto Marsalisa ponovo kod starog šefa, cepa „Englishman in New York”, „Seven Days” i „Demolition Man”, uz osmeh od uha do uha. Smeje se i Sting: sa Brenfordom u timu, njegovo učešće na džez festivalu dobija puni smisao. Smenjuju se hitovi „The Police” („Message in a Bottle”, „Roxanne”) i mirnije pesme iz solo karijere („I Hung My Head”, „The Hounds of Winter”). Uz zaraznu orijentalnu melodiju violiniste Pitera Tikela u „Desert Rose”, i snažno bubnjanje Vinija Kolajute, cela sala eksplodira u plesu! Za njom, za doviđenja, Sting nam je spremio još nekoliko poslastica: pucanje iz kompletne artiljerije sa „Every Breath You Take” i „Next To You”, i, konačno, sasvim tihi i nežni „Fragile”, koji je nestao u vazduhu baš kako i valja da utihne trodnevna muzička žurka.